Svake godine u ova doba se u Kaštilima organizira manifestacija „Praznik cvića“. Evo, već jedanaesti put ... A to kad mi rečemo „u Kaštila“ obično znači „Donja Kaštila“, ritko kad ona bliža. Gospe blažena, prošlo je par stotin godin okad su se trogirski i spliski biskupi karali okolo Kaštili, pa su na kraju spliski vaazeli Sućurac, Gomilicu i Kambelovac, a trogirski Stari, Novi i Štafilić. A bidan Lušić je šeta ka stara štraca od jednoga do drugoga, dokle nisu namo učinili oni stup na Ostrogu i učinili onodobnu srednovikovnu Jaltu. Odonda još kad u Sućurcu rečeš Kaštila misliš na istočno od stupa na Ostrogu.
A zašto to sve spominjen? Pa zato ča je to, bar ča se tiče oficijelni kulturni događanji, skoro pa i bilo istina. Osin festivala klapa u Kambelovcu i ništo munite (sitniša, za sjevernjake), skoro da se sa ovu stranu ništa nije ni događalo. Nadan se da se to sa ovin događajen minja.
Sićan se prijašnji praznici cvića, masovnoga stampeda do onega kamiona di su se dilili đirani i žicanja „daj mi još jedan pitarić za mater, nije mogla doć, pliz!“, sićan se beštimji potla tega i punega portapaka zemlje.
Ove godine mater nisan njanci uspija nagovorit da gre povirit na Podvorje, a bilo jon je isprid kuće. Vrimena se minjadu, starimo, sve nas manje jema ovod ...
Kako je samo otvaranje bilo u radno vrime, izaša san samo priko marende malo povirit, ma mi se nije dalo tiskat u onoj gužvi odisprid. A mrki zaštitari su stali na oni volat i nikome nisu dali ulist, ka da bi odnija ono ča su vridni judi slagali ove dane ...
Samo, ipak je ovo bilo na mome terenu, pa san se zavrtija oko Glavice i saša odozgara, niza ove skaline ...
Znan kako je ovi prostor lip, baš me briga jesan li objektivan oli nisan. Ali, svaki put kad ulizen unutra, sitin se svi događanja na koje san bija povirit, od ovolitnjega koncerta klape Podvorje, priko pusti „Klapa pod zvizdama“, zajebantskoga „Modnoga eventa“ od prije par godin, pa sve do davne predstave „Moja kontrada“ u izvedbi našega KUD-a, ča se onda zva „1. maj“, a sad se zove „Putalj“.
Kad me je malo mola ovi moj flešbek, vazeja san na miru u ruke fotoaparat i slika vridnih ruku djela ...
  
  
Samo, očito nije samo meni palo napamet da se more u Podvorje ulist i sa Glavice 
... a kako je sunce bilo pošteno upeklo, i dica su se došli malo sakrit u ladovinu, da i ne pukne zakašnjelo sunce marčano ...
.... naravno, pod budnin okon svoje tete Ele ...
Moja „marenda“ je brzo završila, vratija san se istin puten nazad, ali ovi put, zanamisto štumika (trbuha, za sjevernjake) napunija san oči i srce, bogatiji za saznanje da je, ma koliko mi šutjeli o tome, i u Sućurcu moguće ovako nešto napravit.
Stvari se, teško, polako, ali ipak sa vrimenon minjadu ... možda će se i u komentarima na podan ovega pričat samo o cviću, a ne nekin nedovršenin ratovima iz prošloga stoljeća 
Zdravi i veseli bili! 
|
