... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Gospica, Gojača i godine kad smo bili najpametniji na svitu
Ovu subotu uvečer smo se @pechina i ja našli na Gospici. Neš' ti činjenice, rekli bi vi, pa ča onda? Je, ali bila je ura poza ponoći. I ne pamtin kad mi se je to dogodilo, mislin u tu uru, da se nađen na Gospici. I to još sa ovin ča jema slonovsku memoriju, a nije da nan se to nije znalo dogodit ...
Čekali smo dicu, njegov stariji i moja šefica su bili sa judo klubon na takmičenje. Njegov je funcut već prekaljeni borac, a mojon je ovo bija prvi put. Molaću je da odspava ujutro do obida, a onda kad počme pričat, neče do večere fermat. Tako je i bilo.
Ali, potrajalo je dokle smo i dočekali, pa smo pomalo, sve istresli na sridu, i obnovili gradivo. Najpri ...
Gospica
Sidenje na Gospici i gluvarenje u sitne ure. Naročito liti, jer ipak nismo pingvini da glumimo ledene mosure po buri. Pa makar se zaklonili sa južnu stranu zgrade, vamo di je bilo stajalište od duje. Di sad stoji Pipić, dokle još nije bilo ograđeno. Oli bi seli na onu klupu do kapelice, ča su je zaboravili vratit kad su uređivali cestu i pomakli kapelicu na sjever dva metra. Da ča će in klupa?
Legendarna šentada na Gospici
Nimadu oni pojma koliko je prijateljstva, ljubavi, a i pokoja karba, svoje korjene jemalo na toj nesriknjoj šentadi, na kojoj su po danu sidili penšjunati, a uvečer, a liti dikod i cilu noć, mladi i nadobudni omladinci. Oni ča su mislili da su najpametniji na svitu, da muzika more prominit svit i da bi više volili da i Amerikanac zarobi vengo Rus oslobodi.
A ča mislite kako znan? Znan, jer san i sam bija takovi. I opet se potiže vječno pitanje: Je li se bolje živilo onda oli danas? Tot bi se složija sa onin novinaron ča je slično pitanje nikidan postavija u «Slobodnoj Dalmaciji». Odgovora, ka i na sva takova međugeneracijska pitanja, nima i nikad ga neće ni bit. Ondak smo jemali malo, ma nan je malo i tribalo, pa smo bili kutenti (zadovoljni , za sjevernjake). Ko je zna za mobitele, playstatione i ostale monade modernoga doba. Bija bi sritan ako je ko u obitelji jema auto, najčešće juga oli stojku.
Ča nan je onda bilo popet se na vrj Kozjaka i bacit na ledini na balun...
Doduše, stali bi diko u red za kafu, cukar oli koji drugi krizni artikal, ali to bi se brzo pritvorilo u sport, pa bi odija u red za pročakulat sa ekipon. Svakoga bi čeka posal, najčešće u fabriku di su mu otac oli mater radili. Radija čin bi skulu završija, i nisi se triba mislit za posal do penzije. Diga bi se kreditić, napravilo bi se bokunić vikendice ... i to su bili svi gušti.
Zahvaljujuć ovima na slici, moremo i danas pogledat ča se onda događalo u naše malo misto
Danas, ako nimaš barenko dvadeset metri kaića i tri aute u garažu, dica ti pribotunaju da si štraca (stara krpa, za sjevernjake). Ma ne mogu pobignit od otega, kako ko okreneš ova današnja vizura mi uništi stara sjećanja. Kvragu i Kerum, i Todorić i svi ostali ča miritaju i ne miritaju da stalno pričamo o njiman. A ne Ava Karabatić ...
Onda, u ona vrimena, na Gospici, nije nan tribalo puno za zabavit se, najčešće, za zajebat bližnjega svoga. Oli je jedan taksista prokleja i Sućurac i onega ča je meka telefonsku govornicu na Gospicu. Namo di je sad trafika.
Naoružani čuvari mašogradske zajebancije
Ne bi radila dva dana u komadu, a i u to malo vrimena bi se ko sitija zvat taksi. Da če ga na Gospici u Sućurcu čekat čovik sa žutin kuferon. I kad bi čovik, željan posla, potega u Sućurac, dočekala bi ga ekipa nedužni omladinac sa pričon da je oti sa žutin kuferon taman iša ča, jer više nije moga čekat.
Kasnije su Gomiličani provali prodat istu bazu, ma su jema bit naletili na istoga taksistu koji je doveja sa sebon ekipu u dvi aute pa in je lipo fizički objasnija da se zajebajedu sa kin drugin.
Je, sad Gospica puno lipše izgleda vengo u one dane, nigdi blata, sve je u kamenu oli asfaltirano, ali nije to više to. Davno, davno ... i ja se jedva sićan Gospica je bila prava raskrsnica, moglo se skrenit doli u selo. Onda su mekli stupiće, da se više ne more nizdol. Svi više manje isti, stupići naravno, osin jednoga ča je bija malo manji, pa su ga nazvali Veićev stupić.
Ekipa bi uredno stala naslonjena svaki na svome stupu, i uvik se znalo di ko stoji. Deboto ka ča se znalo čigovi je koji banak u crikvi. Znalo bi se dogodit, dikod, kad bi koji neiskusni pakleni vozač doletija odozgara, da svi pobignedu sa stupići a ovi brenzaje u zadnji momenat. Par put je bilo kasno, pa su se pojedini stupići s vrimenon malo i iskrivili.
Za razliku od stare Peškove kuće koja je odolila zubu vrimena, i pokazala izdržljivost starinske gradnje. Izdržavši nalet autobusa «duje», kojoj je nestašni Guda pustija kočnicu pa se dotična prošetala priko Gospice bez šofera.
U ono doba, kad nije na Rivi bilo miljardu kafići vengo samo Bobis, koji bi zatvorija kad prve kokoše počmedu okice sklapat, cili omladinski društveni život bi se odvija na Gospici. Ma ča na Rivi, nije u cilo selo bija njanci jedan kafić, vengo Nestor, a sve ostalo ča je i postojalo bilo je više krčma oliti gostiona.
Dugo vrimena je Gospica bila, bar za omladinu, početak i kraj društvenoga života. Tamo bi se slavija koji lipi događaj, oli oplakiva koji tužni. Pisale bi se parole, povodon odlaska u Armiju: leva ono, leva ono, a onda su neki poželili bit kreativniji ... znan jednoga ča je drža skale drugome dokle je ovi gori na onoj kući od Peškovi, di je sad pekara, pisa ono legendarno „Ćao, Mašograd“.
Jedva san ga uvjerija da ne dođe tvrdo nego meko „ć“. Zamalo mi je iskrenija sić piture na glavu. Mazga je za njega umiljata životinja. Srića da onda Pare još nije bija drotweiler, jerbo bi nas sa gušton bija zapisa u blokić, taman mu je to bilo ispod sadašnje ponistre ...
Evo dokle ovo pišen, slušan, naravno, muziku osandesetih. Točnije, kraj sedandeseti i početak osandeseti, kako bi to mudro izjavija naš Futa. Ne oni, Bog mu da pokoj, iz Splita, nego naša domaća tičica. Oni ča ga je ekipa čekala na Gospici liti dokle nije položija ispit, pa su ga na ruke odnili na Gojaču, i naravno, iskrenili u plićak.
Pa me sad puca lagano drugi flešbek.
Gojača
U davna vrimena, sićan se tega ka kroz maglu, doli, na Gojači, je bija ka niki restoran, sa živon muzikon ... peklo se, a bome i bumbilo. Dokle nije tamo, kako kažu, ubilo čovika. Pa je sve to fermalo, i poslin puno godin, u jeku sedandeseti godin i doba disco-muzike, došla u Omladinu jedna luda ekipa ča je mislila učinit na Gojači disko.
U ona je doba DISKO bija magična besida, a našlo se i ništo sposobnoga mladoga svita, ča je jemalo i umjetničku žicu, a i znalo se potegnit, zajunit, napravit ča pametno, a ne ka danas, sidit isprid kladionice i buljit u teletekst.
Baraka poviše Vele stine, sastanak Odbora za zajebanciju i gubljenje vrimena
Sićan se dobro plakata, ča ga je nacrta Nikola Listeš, onda deboto još osnovnoškolac .... obaša san cilo selo, nigdi ne mogu nać bar jedan primjerak plakata da ga ovjekovječin. A Seka Marketić je oslikala interijer u disku. Ajme ča je bilo lipo za vidit, čak bi se i one fleke ča bi probivale od vlage uklapale u kompoziciju.
Onda san ja to još gleda sa strane, deboto ka mulac. Taman završava osnovnu skulu.
Koliko se mogu sitit, Zoran Kovač je onda to sve vuka ... Mime Bartulica se zajebava okolo elektronike. Zoran, Tonči Alfirević, oni ča sad drži Nestora, Ivica Perković ča je drža Vjevericu i Nenad Bakotin, ča je dosta vrimena jema mjenjačnicu u Petrinu ulicu, bili su disk-đokeji. A muzika bi se skupljala iz ciloga sela. Pogotovo ako je ko jema starce gastarbajtere. Oli bi se išlo u Trst pa bi se vratilo sa dvi longplejke, na opće užasavanje roditelja, koje bi zanamisto doma završile na Gojači.
Školovani na Gojači, primjenili smo stečeno znanje na «Radio Krknjaču»
Nikako u to vrime je i moja generacija počela aktivnije učestvovat u događanjima. Koliko je moji ploč završilo doli, a o reflektorkan ča bi ji uredno poplašija ocu da ne govorin ... U osmome osnovne san bija na takmičenje elektronike pa napravija simulator semafora, koji se lako moga priradit u trčeće svitlo. Ali kako je to sve radilo na niski napon, žarulje san mora spajat priko releja. Pa bi to sve klapalo ka u staroj telefonskoj centrali.
Onda nan je mašta još bila dičji nevina, pa nas nije odma asociralo na mitraljeze, Rambo još nije bija u điru. Kasniije san pribacija na tiristore, kad san i uspija nabavit, pa je sve bilo nečujno.
Odonda datira moj prvi dodir sa jakon strujon. Na moje trčeće svitlo su bile spojene dvi reflektorke pa bi to sve onda glumilo stroboskopsku rasvjetu. Vidin, radi samo jedna. Ne budi lin, odo po katrigu, popenjen se i uvatin grlo izad, da bi pritega žarulju.
E, ali je neki intelektualac skinija pozadinu grla, pa san ja prstima prispojija strujni krug. Vidu oni da se ja tresen, makli katrigu, ja i dalje visin na lusteru. Srića da je bija solidne konstrukcije. Onda se neko sitija da isključi struju, pa san se tek onda uredno prosuja po podu sa lustera.
Ko je smija ča reč od straja doma, pogotovo ćaći električaru. Nisan ni triba govorit, rekli su domaći izdajnici, pa san mora pokorno slušat predavanje o tome kako se bilo ča sa strujon radi samo kad je sve udunjeno. Čega san se, u budućnosti, itekako nastoja držat. Osin zabave, Gojača je na neke djelovala i odgojno.
Nagradno pitanje je bilo: kako neke od najgori ondašnji žicari naučit da prominedu navike?
Berto bi nas sve umeja, uvik puši, nikad kupit duvana. Onda smo se dogovorili nas par, Željko Kalinić, Stanko Jerčić i ja, i žrtvovali po kutiju crvenoga Marlbora.
Svaki španjulet ispraznit, napunit dopolak onega crvenoga od šunferini (šibica, za sjevernjake) i stavit da ti viri iz žepa, pa se motat oko njega. Dokle nije jednu zapalija i lagano potiza dim držeć je između prstiju.
Koja je to vatrena kugla bila kad je dogorilo do šunferini, to je neopisivo. Kad u ono doba nije svaka mona jemala aparat i mobitel da to zabiluži. Mora bit da je od tega Jerry Lee Lewis peška (dobio, za sjevernjake) inspiraciju za onu svoju pismu „Great Balls of Fire“.
Tako bi mi u zimsko doba pohodili Gojaču glumit pršute u ondašnjemu disku, jer je ventilacija u to doba bila misaona imenica, kad smo već od stari važi za biž (grašak za sjevernjake) učinili reflektore, ko bi se još mislija i da trinba unutra jemat i malo zraka za disat.
Disko Gojača je završija svoj kratki i burni život dokle san bija u ondašnjoj vojsci. Kod nas ionako nije moglo ništa trajat puno vrimena. Počeli su radit šake, i ča je najgore od svega, i noži ... zamalo je završilo ka i sa onin restoranon ča je bija doli prije toga. A i interesi dice, koja su u međuvrimenu naresla, su se prominili. Ili smo mi ostarili, ko će ga znat. A ono ča smo naučili na Gojači, oživilo je kasnije na Radio Krknjaču.
Gojača je više puti bila misto di su se znale učinit litnje i zimske fešte. Noćne utakmice u kojima bi se igra balun u plićaku, pod reflektorima, a Boro Relja, ka kvalificirani sudac, dilija pravdu iz kajića kod bove, da more uteć ako ko ne bi bija zadovoljan suđenjen.
Sad više niti to, jer su stavljene igračke za dicu pa se više nima mista za stavit klupe.
Žarišta zabave su se pripomistila na Veli Mul i na Rivu. A Gojača, kako zazvoni prvo zvono nove školske godine, pa dokle se, da oprostite, ne isparadu libri u šesti misec, uredno spava svoj zimski san ...
