Postoju raznorazne iskaznice, koje ti se svako malo potižu po žepima, paraju kantune od portafoja (novčanika, za sjevernjake) i više oli manje ti gredu na živce. E zdravstvena, e dopunska zdravstvena, e stranačka, e kartica vjernosti „tome i tome“ trgovačkome lancu. Neke od nji ste pribavili dobrovoljno, neke iz potribe, neke zato jer i je pametnije jemat vengo nimat, neke od idealizma, a neke zato jer su van uvalili zajeb pa sad ne znate kako bi i se rišili bez privelike štete. Neke, pogotovo bankovne, bi najradije iskidali onin velikin nožican za rizat lozu ... Naravno, govorin u svoje ime.
Ali ovo je jedna od ritki iskaznica koju san čeka odavno, odavno, još okad me je pokojni rođak Tonči Babak vodija na Stari Plac gledat Hajduka 1971. godine.
Još jeman, u očevoj šupi, staru zastavu odonda, priživila je sve miše, gagrice i vremenske i političke turbulencije odonda naovamo. Možda i zato jer je napravljena od PVC-a pa je beštije nisu mogle izist. A možda i zato jer je na njoj oni grb ča se od devedesete godin naovamo ne dupera ...
Stari pijančina iz Arbanasi je, u jednome od ritki momenti dok je bija trizan i pri sebi, reka da se za Hajduk ne navija, nego da se za Hajduk živi.
Niman nikakove iluzije da će moji sto kun prominit svit. Ipak san ja uvatija skoro pet banki (pedeset goddina, za sjevernjake) i puno san se puti razočara u puno svita u životu. Samo, gušti su gušti. Ako je i porok, mogu sebi dopustit bar jednoga, jer ne pijen, ne pušin i ne gren „u štetu“ ...
Oću li izabrat novoga člana NO, pravo da van rečen, jebe me se ...
Glasat oću, kad bude vrime, naravno! Žestit se neću, to sigurno! Poću, ka i dosad, na Poljud, malo se ispurgat, izvikat, i Ananasu, Klokanu, Leptiriću, Sikiri, Petru i Pavlu spominjat mater, sestru i ostalu pretežito žensku rodbinu u nepristojnome kontekstu.
Drago mi je kad pobijedidu, naravno. Da ću baš kidat žile kad izgubidu, neću, ali mi je dan posli sigurno nepovoljnija biometeorološka prognoza, kako se ono reče, kad na televiziji kažijedu musavoga smješka priko cile Rvacke.
I evo, žena me tira da gren učit.
Jeman za koji dan Državni ispit polagat, a da se ja ovod zajebajen sa Hajdukon.
Kako ću jon ja objasnit da ne moreš protiv prirode?
Da jon rečen da je za sve kriv pokojni Tonči Babak, opet me sigurno ne bi razumila.
Zato joj samo ljubazno odgovorin „Da, draga“, pritisnen „SEND“ i vatan se libri.
Ovi ispit MORAN položit. Amen! Dosta je pisanja!
Zdravi mi i veseli bili!
Hajduk živi vječno!
|
