... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Manje od mozga. Koji je bar dvi marke kil (pok. Milas), dokle se obraz ne more ni prodat ni darovat, nego van ga mesar, ako mu baš niste simpatični, uvali na žuntu.
Pogotovo oni debeli, žilavi ...
Sve jema svoju cijenu! Svako jema svoju cijenu! Nažalost.
Srce, emocije, ča je to? I to se more kupit, makar ka šarena laža. Šušneš snopić zelenih novčanica i odma se gomila sponzoruša lipi oko tebe.
Strašno mi je išla na živce cila ova rasprava oko Šimunića, pa oće li u Hajduk, pa oće li u Dinamo ... pa na kraju da će ostat u Njemačku.
I na kraju je ispalo kako je ispalo. Kako san govorija od početka da će bit, pa su mi rekli da san ovi na slici ...
Sićan se još jednoga derbija prije ohoho godin, kad se pidaija mogla nanjušit u zraku ... bili smo bra, ja i mali susid na utakmicu sa Dinamon. Mulac isprid mene je zapalija „višku domaćicu“ dva prsta debelu ... govorin ja bratu da idemo, da će bit svega. I ja san se uputija ča vanka, čeka san u „Kornera“. Čuli smo spikera kako moli ekipu da ne upada u teren. Torcida je uskočila na zelenu travicu i trkala za našima. Sutra je osvanija naslov u novine „Kako natirat Leku da trče brže od Srne“. A mi smo moga optimističnoga brata dočekali mokroga do kože. Malo ih je, kažu, poškropilo vodenin topon. I reka mi je da nikad više neće reč da san Žalosna Sova.
A ove dane me pere i gori osjećaj nego onda.
Ako je iko sumnja ko je glavni u HR balunu, sad su valjda i zadnji „slipci“ progledali.
Neka se niko ne uvridi, ali mislin da su samo Bendo i onakva ekipa virovali da će Crazy Joe doć u Hajduka.
Tako nan je, valjda, kako miritamo.
Kulminiralo je sa „derbijen Svetoga Duje“. Bidan Duje ... malo mu je ča ga je Dioklecijan da užgat, pa ga sad i svaka mona potiže po justima ...
Namistija san se doma gledat utakmicu. Blaženi MAXTV. I za ne falit, nisan tija poć na Poljud gledat klapu Cambi, koncert za 25. godišnjicu.
Krasne li procjene ...
Nakon dva minuta Hajduk vodi jedan nula. Posli dvi minute izjednačeno.
A do kraja su samo tukli oni bidni mijur, Hajduk je igra ka štraca do prid kraj, zadnji kvarat od ure. Moga ga je Split unakazit, da su samo jemali malo smirenije špice ...
A onda Hajduku nije sudilo penal, poništilo gol a nigdi ofsajda, u 87, minuti. Ajde penal, ali nepostojeći ofsajd, ako to nije materijalna povreda pravila i direktno uticanje na rezultat, onda ja niman baš ama baš nikakove veze o balunu.
E ... onda su sve brenze popustile. Priti se sa svin i svačin, ali eto nan ka još ono mala utjeha, uzešćemo in Šimunića. Čak se i mavalo sa nekakvin kartan, ko je ča potpisa i ko je koga zajeba, ne znan.
Samo znan da su svi naši doli ispali velike mone (pizde, za sjevernjake) jer su se krenili sa rogatin bost. Deboto ka da su krenili u „štetu“ sa probužanin goldunon ...
Mislili su da će in čovik za emocije, srcen doć igrat. Kakve zablude!
Dođi, bićeš kralj!
Ma koga to još briga, to se ne more u nijednu banku prominit. Ili kako bi reka Broj Jedan: „ ... sa koliko se nula to piše?“
Eno, samo ča i Mišo Kovač nije potpisa za Dinamo. Uvatili su se bidnoga rebambivenoga i bolesnoga čovika vabit. Ona šimja od čovika je nikidan iša glumit Zvonu Bobana da bi se uliza onima ča mislidu ku*cen a ne glavon, ka ono napa je pandure da bi obranija navijače.
Podsjetija me je na Bandića kad je popuza na snigu i na silu, klečeć, iša odnit cviće di je namirija ...
Ma nije ni to najveće zlo ča nas je snašlo.
Prvo sime zla ča se je posijalo ove dane već počinje davat plodove ... trening reprezentacije na Braču osiguraje policija jer su pravovjerni „navijači“ Hajduka, ča uvik zanamisto nji misli neko drugi, vriđali Šimunića i svašta mu vikali i govorili. Kontra čovika koji je za Hrvatsku odigra osandeset i ništu utakmic. Koji bi igra i na jednoj nozi da triba ...
Vriđaju ga jer je iša u perspektivniju sredinu, u sređeniji klub, za puno, puno više pinez i igraće „Ligu prvaka“, ča se baš i ne događa često na našim prostorima. Čovik je lipu karijeru u Bundesligi učinija ali nikad nije njanci povonja blizu Champions League.
I to ko ga vriđa?
Oni ča bi se bacili na prsi junačke za sto euri, atroke za sto iljad euri.
A ča naš SuperHrvoje jema na to reč? Da je čovik proda obraz ...
Jadni smo, jadni. U onu našu pismu „Nije u šoldima sve“ more još povirovat samo njezin izvođač, Mladen Grdović, i to kad je na bar dva promila.
Retorika po medijima opako podsjeća na neke dane za koje smo mislili da su odavno već za nama ... Ljudi, pa jesmo li mi normalni?
Ovo je, nažalost, danas prava slika Hrvatske.
Davno je Bora Čorba napisa da za ideale ginu budale. I odleža još u pokojnoj državi. Nadan se da još jema pameti u svi oni naši koji bi je tribali jemat, i da nećemo radit opet iste monade.
Ako je moja, a i bratova generacija, potrošila svoje najbolje godine, neki i živote, da moremo bit svoji na svome, nemojmo sad to upropastit i ponavljat greške naših starijih.
Jer, dok se dva svađaju ili tuču, uvik se treći smije.
Ne dajmo gušta nikome da se smije na naš račun.
Nadan se da će bar moja dica jemat poštenu priliku živit dostojanstveno, od svoji deset prstiju, a ne skupljat boce po kontejnerin.
Nadan se da će naša dica bit udarna vijest na CNN-u.
Ali ne u crnoj kronici, nego u nekoj veselijoj emisiji, poznati po sportu, po drugin, vedrijin postignućima ...
Prikinimo spiralu zla, dokle se još more ... radi naše dice!
