Znan, znan, puna van je kapa svi ovi wannabe kuvari po svin nacionalnin i lokalnin televizijan, ali to, valjda, tako mora bit. Kad jedni počmu kuvat, svi kuvaju. Kad jedan iskopa tursku seriju, svi je moraju jemat.
Daleko bi me odvelo nabrajat sve bisere u ogrlici naši televizij, pogotovo jer i sad ka jema toliko puno, a sve sličidu jedna na drugu. Ma baš me briga za nji. Ne gledan osin kad je neki sportski prenos ili ako nabasan na koju dobru staru reprizu. Ko je spomenija „Velo misto“?
Ča ti je tehnika: sidin niku večer u „Nostradamusa“ ... kafić kraj HNK u Splitu, ča ga je drža pokojni Dotur o' baluna, šjor Tomislav Ivić. U ovome ludome gradu ne mnoreš ni kafu popit brez Hajduka. i to u dvi varijante. Na jednome velikome ekranu se vrti „Velo misto“ ... a na drugome se današnji „Hajduk“ muči sa Rijekon na Poljudu. I dobro je da su tukli, jedva, ali jesu ... dva i jedan. I sva srića da više nima Miottove butige u Splitu. Ili bi možda bilo bolje da je jema. Manje bi Hajduk plaća kazne u UEFA za svaku utakmicu.
Opet ja odluta ... tu večer kad smo se vratili sa Rive ...
... jedna od rijetki prilika kad smo bili svo troje skupa ... obeća san Vinki, onako, čvrsto, da ću napravit palačinke. Ali da Zakonita ne čuje, to je ka tribalo bit iznenađenje! Napriča san in ja bajke o tin mojin palačinkan. I to da je svojevremeno Zlato Mamino reklo da bolje budu moje palačinke nego one ča nan i napravi mater. Samo sad, ovako sa vrimenske distance, sve mi se više pari da je to bila politička izjava. Onako, u stilu: zajebaji ti svoju mater!
Primišlja san se ča ću i kako ću ... noć sa nedilje na ponediljak nisan moga ni spavat kako Bog zapovida, pa san učinija ništo ča nisan davni godin.
Seja san na Gospicu. Namo di su u doba moje mladosti bili stupići da se ne bi aute zaletile nizdol, sad su skaline i zidić, do se more lipo sest. I brojit aute ... kako mi je napomenija Zlato Mamino, taman u ti tren na vezi, ča ti je tehnika. A aut ni za lik. Malo je benzin krešija ... za dišpet prođe samo rasklimana ramina linije broj 37. Put Trogira ....
Nima mularije da sidi na šentadi. Nima ni stare šentade, pravo budi rečeno. A na toj se šentadi ispričalo na iljade priči, ma ča priči. Romani. I da je to sve bilo uvalit u jednu knjigu, „Gola istina“ bi bila čista dičja priča za laku noć. da ne rečen radna bilježnica za Vjeronauk.
Kad već nije bilo ništa aut, dosadilo mi je, i skoro me uspavalo. Cilj opravdava sredstvo. Tonuć lagano u san, čvrsto san sam sebi obeća da ću sutra učinit palačinke.
Sva srića da je bilo grubo vrime, pa nije bilo pokušaji odlaska na kupanje. Tuklo je toliko jako jugo, da je plaža u Baletnoj parila ka da si u Kaliforniji, deboto se moglo surfat na dasci, koliki su vali bili ...
Ovako, dokle san se ja zabavlja okolo mišanja smjese za palačinke, Vinka se malo zabavila sa dva nova stanara naše kuće:
Jago
Jase
Svečano je obećala da će i hranit i davat vodu, i da će pričat sa njima da in ne bude dosadno, a mama će jon samo malo pomoć očistit ono ča pade, je li, na dno o čibe.
Nemojte me ništa pitat, imena su takva kakva su, ipak je Vinkina bila zadnja, i vidi se da je u te dane gledala crtane filmove Aladina prvi, drugi i treći dil, po nekoliko puti.
Tvrdoglava kakva je, da mi je znat na koga, ostala je pri svome izboru za imena, iako san ja osobno da sve od sebe da ta imena budu Luigi i Bepina. Ali ča ćeš, ne more uvik bit po mome ...
I napokon smo došli do onega ča san spomenija u naslovu. Dokle je Vinka crtala vile i winxice, ja san krenija po redu. Onako, po sjećanju.
Najpri jaja. Odvojit bilance, sa strane, a u žumance dodavat pomalo praška za pecivo, vanilin cukra, soli, brašna, mlika, mrvu ulja da ne zagori kad se bude peklo. A za malo zavonjat, e tu je bija problem. Nije bilo oni mali četvorni bočic sa estraktima, pa smo pribjegli trikovima. Vinku san posla da kupi „unučić“ ruma. Izašla je iz kuće sa velikin upitnikon povr glave, ali kad se vratila, onda san jon objasnija da se ta mala bočica ruma, brendija ili pelinkovca zove „unučić“. Pridugo bi potrajalo da jon objasnin odakle to ime, a ni ja nisan baš bija najsigurniji.
Dunkve, ulija san mrvu ruma, da zavonja, a doda san još i malo sirupa od bazge, iz domaće radinosti. Ispalo je dovoljno. Ne pitajte me za omjere, ne da van ne bi reka, vengo NE ZNAN, to ja meknen onako, odokativno. I kad san to sve promiša, onda san stuka bilance od jaja, pa tako stučeno doda u smjesu. Otako lipo ispadnu mekane, nisu žilave i moredu se, ako nekin čudon koja i priteče, i sutra jist.
Pršura (tava, za sjevernjake) je najosjetljiviji dil cile procedure, i jedan od glavni razloga zašto je prošlo ovoliko vrimena dokle san se odlučija učinit palačinke.
Doma san jema jednu staaaaru, aluminijsku pršuru, koja je na dnu jemala ka male rupice, udubljenja, i bila je prilično masivnoga dna, ča je dobro držalo fibru. I nije bilo šanse da mi u njoj zagopri.
Ove nove, moderne, pršure su sve sa onin teflonon. Mrzin ga, jer prvo, uvik ga zaderen perunon i ovancan od Zakonite, makar verbalno, a ka drugo, nikad nisan uspija, a par puti san provava, na njima ispeć palačinke kako Bog zapovida.
Slučajno san, na jedvite jade, uspija nać jednu bez teflona, i bilo je samo pitanje vrimena kad ću se odlučit učinit.
Eto, sad san i to napravija. Najveći kritičar, moja Vinka, je slasno izila dva komada i rekla da ne more više... da su odlične. Sad, pravo da van rečen, nije baš da me nije briga oćedu li se Zakonitoj svidit, ali bitno je da je moja Prinčipessa zadovoljna sa napravljenin. Par za jednu i par za drugu, sa čikolaton, ostale sa marmeladon ...
Satralo me je, na ovu južinu još oko špakera, kako bi popija čašu vode, dvi bi na znojne žlijezde izašle iz mene vanka. Eto, sad, dokle ovo pišen, čekan Zakonitu da dođe, da i ona da svoj sud, pa mogu na miru u krpe ...
Na miru se odmorit i spremit za petak, i Discoteque Riva. Vjerovali oli ne, uspija san je nagovorit, Zakonitu, da je dojden skupit na posal pa da pođemo na Rivu, a Vinka će gostovat kod jedne oli druge bakice.
Zdravi mi i veseli bili!
|