Davno je bija sedmi petoga, i praznik cvića, otkad san napisa zadnje beside ovod ... Koliko se tega izdogađalo u ovi deboto misec dan, ne znan odakle bi počeja nabrajat. Od „ustašluka“ predsjednika Hajduka, sa stanoviton kapicon, pa do fenomenalnoga tajminga hapšenja Balkanskoga Krvnika ... generala Momčića, alias Mladića. Spojili komšije ugodno sa korisnin, vidili da će i skupo doć bolnički tretman za njega, pa ajde da ga daju tom Haagu, dok još mogu ča uvatit za njega, prije nego otegne papke ... neki politički punat, petavat roge Hrvatima ... bilo šta.
Tu negdi, između ta dva događaja skoro se pa nečujno provukla igra, da ne rečen paralelslalom, gazda našeg stogodišnjaka i „stogodišnjaka“. Ne znan je li gluplji potez dovođenje Jurčića u Dinamo za trenera, ili Balakova u Hajduk.
Nakon odgledanoga finala Lige prvaka, najbolje bi bilo da otkažemo utakmicu sa Barcelonon. Jer, ako nismo bili u stanju parirat Slaviji, četrnaestoj momčadi češkoga prvenstva, kako ćemo Prvaku Evrope??? pa makar juniore izveli na teren ...
Nije mi se dalo izalazit, nije mi se dalo pisat, nije mi se dalo slikavat. Ne radi situacije u Hajduku, odavno san se prista nervat glede tega, a ni radi političke situacije, jer san svatija da ni tu, osin zaokruživanja svake četri godine, ne mogu puno učinit. 
Pravi razlog je moja Prinčipessa, Vinka.
Početkon miseca, taman kad je išla na testiranje za skulu, zafibrala je. Četrdeset, skoro tri dana, ne kalaje fibra 
Doktorica je skoro pala u nesvist kad jon je vidila angine.
A ja san skoro pa u nesvist kad me je pitala da je li to dobila fibru od škole 
Nikako smo to sve dotirali u red, popila je pun japanel antibiotika. Neću sad reč koje, da ne reklamiran onu firmu ča su je prodavali u Veroni. I vidin da je vrag odnija šalu. Angine tribaju past! ... da sad malo parafraziran vojskovođe iz nekih prošlih ratova. Mic po mic, fala lipa dragom Bogu i dragim ljudima, sutra u pet uri pozapodne gremo na Firule.
Završaje paklena karantena, koju smo provodili u ovi misec dan. Ne da nije odila u vrtlič, nego ni vanka kuće, samo jedan put, i to di nima puno svita, ne računajuć ono dva puta ča san je vodija u likara.
Valjda će, nakon toga ča jemamo obavit sutra, bit sve u redu.
Tata se rišija angini/krajnika/mandula još u dobi od tri godine, a ona, eto, valjda, tek sad. Ajme ča će platit sladoled ovo lito 
Pa kako je, tila oli ne tila, morala ostat doma, opet smo reaktivirali sve moguće i nemoguće načine kućne zabave. Štrumfogasac ....
... i štrumfomatičar su vridno izvršavali svoje poslove i radne zadatke u kućnoj zabavi i u prikraćivanju beskonačne karantene.
Legići, ka i uvik, jemadu u tome važno misto, ali ovi put meni posebno drago.
Igrala se ona i dosad sa legićima, ali to su bile prilično apstraktne stilske figure, zanimljive samo njoj.
A onda mi je nikidan donila: Vidi, tata, napravila san jednoroga! a jučer: Tata, napravila san robota!
Ne znan kako bi van objasnija, ovo je prvi put da mi je ona donila pokazat ništo ča je uobličila prema nekoj slici iz svoje mašte, a ne gledajuć nacrtane planove. Ma baš san je bija izljubija.
Virovali vi meni oli ne, to mi je bilo draže vengo da mi je ko da vriću pinez.
Isto ka i večeras, u vječnu raspravu „ča ćemo sutra kuvat“ uključila se žena da bi ona ribe. Ajde dobro, ti bi ribe ... a koju bi ti ribu zaželila, reci, pa ćemo provat nabavit.
Nato Vinka, koja je naoko nezainteresirano gledala crtani, Tom i Jerry, samo doda komentar kako nije njezin tata zlatna ribica da ispunjaje želje.
Brzo san se spustija nizaskale, gušeć se od smija da je baba Vinka mislila da mi je slabo. Jer nije bilo pedagoški da se ismijen gori, prid malon Vinkon.
A ča da van pričan, svitu moj, nego da završin sa onon staron, ne znan čijon poslovicon: Bože daj nan zdravlja, sve ostalo ćemo kupit.
Zdravi i veseli bili! 
|
