... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Već danima mi Vinka napominje da jon je narcis divan i krasan cvit. Te narcis ovo, te narcis ono ... da je malo starija, mislija bi da je opsjednuta grčkon mitologijon i „onin“ Narcison, ča je ljubija ogledalo i sliku svoju. Ka pravi onovrimeni celebrity, u ona doba kad je jedina društvena mriža bila usmena predaja i prinošenje priči sa kolina na kolino.
Molajmo mi onega Narcisa, nego mi je ovi dan doša ka naručen. Kad san joj obeća da čemo u subotu poć kupit malo narcisa, niko sritniji od nje. Pa san iskoristija priliku i reka jon ča je „Dan narcisa“.
To je dan kad tete koje su ozdravile prodaju narcise da bi pomogle drugin tetama koje su još bolesne. Mislin da je to dovoljno čistome dičjemu srcu da svati bit same poruke toga dana, a ako koga zanima pobliže objašnjenje, jema ga ovod, koju besidu više o danu koji je dobija ime po cvitu ča simbolizira nadu i buđenje života.
Uputili smo se malo ranije, u punome sastavu, jerbo je tribalo i spizu učinit.
Photo by iskreni
Ne triba ni spomenit da budnome oku @iskrenoga nismo mogli nikako uteć. Bilo je tot svitu moj, svakakovoga lipoga cvića, puni stoli narcisi ...
... naša bi se i pokoji drugi cvit, pogotovo gerberi ...
... a i mašo ostali različiti ukrasi ča su i učinile vridne ruke oni teta ča su se bile razbolile, pa su ozdravile, a sad bi tile pomoć onin tetan ča su još bolesne.
Gori spomenutin tetan pridružile su se i druge tete i barbe, ča su tili pomoć prodavat narcise ...
... pa kad su se male ruke složile, planilo je sve. Ne, nije bilo posla za vatrogasce, samo san tija reč da bi bili prodali i šleper-dva narcisa, da in je bija pri ruci. Kad smo Vinka i ja navratili oko dvi ure po još jedan buketić narcisa ča smo ujutro zaboravili uzet, nije bilo njanci latice na stolu ... samo one lipe bočice i pitarići. Pa mi se Vinka snuždila. Mora san jon objašnjavat, ča je i sama svatila, da ono ča moreš učinit odma, odma i učibneš, da ne ostavljaš za kasnije. Dobro će jon to doć za školu. Kad je upišen za koji dan ...
Još je bija lipi dan ... pa smo malo prošetali i provozali se ... opet smo bili povirit na Malačku ... i tek sad san, iz trećega puta, vraćajuć se u smiraj dana, primjetija jednu friško obrizanu ogradu ... očito vlasnikov prilog proslavi stogodišnjice Hajduka ...
Morali smo se vratit ovo ovjekovječit. Vinka je slikala mene, a ja san slika nju ...
... kraj ovega nadasve zanimljivoga hortikulturnoga rješenja uz cestu prema Malačkoj.
Danas je bija zadnji dan da se ovako rano smrkne, večeras se turaju švere (kazaljke, za sjevernjake) uru naprid, pa nan se, bar do jeseni, neće dogodit da ovako rano moramo doma ... Čin pade sunce, malo je friškije, a i utakmica je tribala počet svaki momenat.
Kako je nakraju ispalo, bilo bi bolje da san još osta vanka šetat sa mojon Vinkicon vengo da san gleda one priplaćene guzice kako potpuno nezainteresirani trčedu za mijuron.
Ne moreš reč ni da ne znadu, jer i nima puno ča igradu u ovoj našoj HNLedini, po resprezentacije nan igra u prvi osan u Ligi Prvaka ... ali onda staneš pa se promisliš kako to mi moremo bit meju prvi deset resprezentacij na svitu, a ne moremu njanci nerješeno igrat sa Gruzijon, da ne rečen spojit dva dupla pasa cilu utakmicu?
Igramo doma nerješeno sa Grčkon koja je JEDVA maltu tukla ...
Lako je meni za to, ali san radi ovega baluna propustija na vrime uzest karte i uvatit misto u starome lušićkome kinu, di su završavali dani kaštelanskoga teatra.
Ponukan raznin pričan i hvalospjevima o predstavi „Keks i glad“, tija san je pogledat, i uspija san uć na predstavu ... ali bila je to Pirova pobjeda ...
... čak san i uspija stat na noge tri kvarta od ure, ali nisan više moga ... fizika je ipak bila jača.
Ali i ovo ča san pogleda mi je ulipšalo večer, pogotovo posli onoga sr*nja od baluna naše dične resprezentacije.
Da citiran gorispomenutoga Roberta, da ne rečen Marića: Mea culpa, mea maxima culpa, reče Bog kad je ugleda čovjeka.
Prvi par minuti, gledajuć predstavu, bilo mi je malo čudno, jer nima nikakve klasične priče, zapleta, raspleta, ali kad gledaš kako se na pozornici nižu, u videospotovskoj brzini, aforizmi koji se smjenjuju sa filmskin citatima koje san davno odgleda ... lampica mi se polako upalila.
Ovako bi triba izgledat Dnevnik, i na HRT, i na RTL i na NOVATV ... ovo i je jedan veliki Dnevnik koji nan provaje ispripovidit dnevnopolitičku priču kroz prizmu zdrave Robertove zajebancije.
Kapa do poda malo starijemu i puno iskusnijemu kolegi, uredniku „Maškadura“ osamnajst godin ... sad mi je puno jasnije ZAŠTO je dobija nagradu Grada Kaštili, samo mi nije jasno zašto je nije dobija puno ranije. I on, i Nikola Listeš, i puno nji, uključujuć i one ča je još nisu ni dobili ... a itekako miritadu (zaslužuju, za sjevernjake).
Nakon polak odgledane prestave, još san sigurniji da nisan jedini koji bi na pitanje: Kad ćeš se uozbiljit? Odgovorija sa: Kad me digne nji šest! :party
Nadan se da će to bit ča kasnije, i nadan se, bar u mome slučaju, da će me uspit podignit nji šest a da in neće tribat viljuškar.
U očekivanju skoroga kompletnoga opetovanoga gledanja gorispomenute prestave, sve vas skupa pozdravlja moja malenkost, kojega bi Japanci zaminili sa kojin sumo-borcen ...
Zdravi i veseli bili!
baluna propustija na vrime uzest karte i uvatit misto u starome lušićkome kinu, di su završavali dani kaštelanskoga teatra. 
a da in neće tribat viljuškar. 
