Od prvoga miseca, i one nesriknje gripe (svinjole?) moja Vinka nikako sa zdravljen na zelenu granu. Pa odleži dvi šetemane, pa tri dana u vrtlič, pa onda opet nedilju dan bolovanja.
I za ne falit, sad prid ovi pakleni vikend, (Dan Grada, Maškare, krštenje) opet zafibra jedan dan, pa mi je u nedilju uvečer uvati bolit uvo, nikako zaspat i onda opet po likarima.
Ajde, sad bar mislin da smo to sve ostavili izad sebe ... pape je vazeja četri dana GO, jer je u međuvrimenu iskrsa i sistematski pregled za upis u prvi razred, najesen ...
Četvrtak san se uputija na pregled, optimista, oko sedan, bija san tamo oko osan i kvarat, dokle san se uspija parkirat, svita koliko oćeš ... na moj upit „Ko je zadnji?“ dobijen gromki odgovor :“TI!“ popraćen glasnon zajebancijon i smijon. Dobro je dokle još ljudi jemadu duha ... pa ti nije teško ni čekat. Nigdi oko deset, izalazi likar na vrata, oči mu crvene ka da je kamion kapule očistija, jedva stoji nanoge, i govori nan da više ne more, da je bolestan, nije moga nać zamjenu ... neka ostanedu samo hitni slučajevi. I ča ću mu reč, vidin čovik pošteno reka, amo mi Vinka ča doma ...
Jučer san, poučen prethodnin iskustvima, krenija ranon zoron, sa pivcima, na pregled u otorinolarinologa, olitiga likara za uho, grlo i nos. Da mi pogleda Vinki oba uva i božeprosti mandule. Došli mi ujutro otvorit vrata od bolnice na Križine, jedva nas je molalo unutra ... bili smo, gle čuda, prvi na redu!
I zna san da se mora nika dižgracija dogodit, čin san ja prvi. Nigdi oko devet, dolazi laganin korakon prekaljena iskusna viša medicinska sestra, to ka ona u modroj monturi. Svečano nas obavještava da je doktorica zauzeta pametnijin poslon, da jema operaciju, i niko ne zna oće li i kad će doć. Ka da oni to ne planiraju danima ranije, pa se nije mogla nać koja zamjena ... Na moj upit u tome smislu, rekla mi je da eto mi njezin ravnatelj. Ma baš mi je sad do čakule sa Dujomiron, ne mogu od dragosti. Ča nan lipo ne rečedu, ajdete u privatnika, pa nečete čekat!
Lako se spomenutoj sestri zajebavat, kad joj fali još par miseci do penzije. I ne mora se pazit od Ličkoga Medvida!
Dočekali smo i likara, prigleda je Vinku ... ustanovija, naravno, da mandule tribadu ić vanka. Lako je njemu govorit, kad ja već, okad je Vinka bila u bolnicu, teško mogu spojit da je dvi nedilje u komadu zdrava, da njanci ne šmrče ...
Ajde, bar je upala uva na odlasku. Pa će moć u vrtlič po nedilji ...
Kad smo to napokon čuli od kvalificiranoga čovika, likara, to ča znamo odavna ... bilo mi je bar pinku lagnje ...
Mogli smo se uputit u malo šetnjicu, pogotovo ča je u petak bilo tako lipo vrime da je bila grijota stat u četri zida, ako se već ne mora ...
Miniturneju smo počeli od Solina, i Gospe od Otoka ...
... još ka malo dite, Vinka je guštala doć obać labude u Solinu. Doduše, labudi trenutno nima, ali zato jema svakakove pernate menažerije ...
... koji su se profinili, pa sad nećedu ni da kljucaju sve ča in se baci. Kruv oli slanac i ne komoda, samo su goluzi na smoki, pa zna diko i perje poletit ...
Travica je bila ka izmišljena ...
... a i nismo bili baš jedini koji smo izašli malo na zrak, pa makar nas i ošamutilo sunce marčano ...
More van se učinit da i nije bilo puno svita, ma vazmite u obzir da je bija ipak radni dan ... vikendon ovod ne more igica past na travu. Obašli smo cili travnjak ...
... sve male i velike vodotokove rike Jadro, i već je deboto bilo vrime od obida, morali smo se uputit doma, a prethodno povirit prijateljice i tete u vrtiću i tata da poviri do posla.
Zato smo poslin posla nastavili, baš nan se nije dalo doma stat.
More nan je, deboto, isprid kuće, odnosno par stotin metri lagane šetnje ...
... pa bi bilo glupo ne povonjat malo morski zrak. Pogotovo poslin prve marčane bure, kad su svi produkti ljudske gluposti bar na niko vrime otpuvani dalje od obale ... Kamenčići su Vinku zanimali okad je proodala ...
Ovi put nije ronzala da je umorna, i da ne more odat, produžili smo sve do Đardina u Starome, di je bilo malo dičje igralište sa ljuljačkan, toboganima i jednin veliki Sidron ...
... na kojemu mi je Vinka spremno pozirala, neka je jedva stala unutra. Ni to nan nije bilo dosta. Zaželili smo se malo još čistijega i friškijega zraka, a di nan ga jema ovod blizu nego na planinarskome domu na Malačkoj.
Naravski, odradili smo cili ritual, popeli se skroz gori do križa, da nas bar malkice manje grize savjest ča smo na planinarski dom došli auton, zanamisto na noge. Opet san Vinki objašnjava koji su ovo ča su in ovod križi. Na povratku smo svratili na sam planinarski dom, di smo zatekli veselo društvance koje je upravo potaracalo određenu količinu oboritih morskih stanovnika, a neki su vanka i na balote bacili.
Balote su, za divno čudo, zaintrigali i moju Vinku, koja je izrazila želju da i ona igra na balote ... Ko zna, možda jednoga dana.
Sunce se već pomalo počelo kalavat, temperatura još nije baš za kratki rukav. Požurili smo doma da Vinka, ka rekonvalescent, opet ne plati buletu.
Zdravi i veseli bili!  
|
