Da ne bude zabune, ne radi se o teniskin terenima ča su proslavili sportski Split. Iako ni oni nisu daleko. Skoro da bi se moga mašit sa teniskon lopticon, do nji. Pa pogodit u glavicu kojega novega Ivaniševića oli Pilića dokle vridno tuče balunon priko mrižice.
Ko zna, nisan prova, ali kako san dosta visoko, na treći pod, svašta je moguće. Reka je i Špaco da se mirakuli događadu.
Od sride, 29. devetoga, guštan u lipome pogledu ...
... na prvi, drugi i treči brač, za neupućene Brač, Šoltu i Hvar. Naravno, kad je malo bolje vrime, a ne gnjila južina ka jučer.
Od tada san, točno u podne, na spizi i spavanju u hotelu „KBC Firule“. Primilo me, sredilo me, ušuškalo me i u tri ure pozapodne probudija san se, malo pomalo i svatija di san.
Isto tako san svatija, kako je reka jedan moj prijatej, da nije više „sve po 10“ ... ali neka, svo zlo u tome. 
Zakonita me obajde svaki dan, a jedan put je, samo da je vidin, na moje veliko navaljivanje, dovela i Vinkicu. A ona mi je sa sebon donila i fotoaparat. Ča ga je deboto napunila sa slikan, razno raznima....
Vinka je sama vridno bilužila sve oko sebe ...
... oli bi ugnjavila koga oko sebe da je slikaje ...
... ali mekniću i jednu stariju sliku ... ovo joj je bija najdraži položaj za čitanje priče prid uspavljivanje ...
... a neću van crtat koja jojn je najdraža priča, koju jon moran čitat deboto svaki drugi dan.
'
Ča ću van poć govorit, jedva čekan da izajden vanka, malo na zrak. Jutros san, posli one gnjile južine, sa gušton izaša malo na balkon, udahnit friške arije.
Jedva čekan učinit đir sa Vinkon, polako, ka doktor House, lagano, naslanjajuć se na šćapicu.
Samo da ovo prođe, ako Oni Gori da, sve u redu.
Pa koliko bude tribalo ostat. Nadan se samo da neću morat još koju Hajdukovu utakmicu gledat iz bolničke posteje. Jer, ako trevi još koji mirakul, postoji realna opasnost da skočin iz posteje sve do plafona.
Bolnica ka bolnica, nije „Sheraton“, ali i ne sliči više toliko na onu bolnicu iz „Alana Forda“. Malo piture, klima, pokoja kuna i malo dobre volje more čuda učinit.
Ljudi nikad nisu bili problem. Bilo da se radi o žutin, plavin, modrin oli bilin monturan (uniformama, za sjevernjake) ... vridni, taru se, ukrcaju, iskrcaju ljude, sobe su nonstop pune. I čiste. I niko ne grinta bezveze na nas. I još su sestre uvik nasmijane i spremne na zajebanciju. Naravno, govorin iz osobnoga iskustva ...
Jema bit da još jema nade za nas 
Nadan se da ću iduće beside napisat iz svoje katrige, postelje, di već buden...
Zdravi i veseli bili! 
|
