... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Evo sad ovako, lipo, sređenih dojmova, mogu i napisat koju besidu, ali ipak neka to govoridu slike ...
Napokon smo se uputili u petak uzgor, na sjever, svježi, naspavani, i širon otvoreni očiju i ušiju. Naravno, govorin u Vinkino ime, a bar djelomično vridi i za mene ...
Posli par dana pripreme, sređivanja sebe i prometala, sama pomisal da ću vozit od kolpa do hrvatske metropole je bila ka melem na ranu. Odmor za dušu, da ne rečen. Prvo ča san napravija je da isključin mobitele, a mojima bi se javlja svako malo, kad se uključin.
Ajme gušti. Lipo lagano pustit muziku, pomno odabranu i nakrcanu dan dva ranije ...
Krenili smo u šest uri ujutro po lipome vrimenu, i sve do Korenice nas je pratilo koliko-toliko lipo vrime, a onda kišica, skroz do Karlovca.
Fala Bogu da san vozija staron ceston, i gušta. Gužve nigdi, a i Vinka bi malo čirila vanka a malo ubila oko, pa bi se probudila, a mi usrid šume onda bi svako malo pitala jema li u ovoj šumi vukova i medvida. Nema, Vinka, nema, vukovi su davno umrli od gladi, a medvidi su u Zagrebu. A di tata? U zoo vrtu, onamo di ćemo i poć pogledat, a jema i koji vanka, onako, za ukras ...
I došli smo gori bez problema, uz jedan mali mirakul ... prehrambeni, mislin.
Stali smo prid Karlovcen, jer je dijete ožednilo, a i tata, a tata bi ča i prigriza. Kad je vidila kako mi teta konobarica nosi fažol sa kobasicon, izrazila je želju da proba i ona, i na moje opće čuđenje, izila je po kobasice i skoro polak fažula, koliko nije izila okad je živa, obično bi stavljala zrna na kraj pijata ... Kad san to javija doma, nisu mi virovali. Valjda joj je lički zrak malo oraznovrsnija apetit
Dunkve, došli smo gori malo izad obida, tako da se baš i nije tila okusit gori kod rodice Nene, u Dubravi, a mi smo išli učinit đir po gradu ...
... uspili smo obać skoro sve, osin uspinjače ... ali kontali smo da jema vrimena. Tribalo je poć nanit, sutra nas je čeka naporan dan ... obalazak zoo vrta, ne onoga u sjajnome zelenome staklu, nego onoga pravoga, priko puta, u šumi
Ipak, nisan moga izdržat, neka je Vinka bila sa menon, morali smo, kad smo već bili na Trgu, obać i butigu od ogračak ... Neki bi rekli da je to bilo isto ka i odvest lisicu u kokošinjac, ali ne kad je Vinka u pitanju. Kad je vidila sve ono blago božje u „Mülera“, samo je lipo rekla „Tata, ja bi samo pogledala, ne triba ništa kupit!“
I kako onda ostat mrtav ladan na tu primjedbu
Naravno, nismo prazni izašli odozgar, par Štrumpfova, za Vinku, i par vatrogasnih auta, za tatu
Za ti dan je ipak bilo dosta, malo se tribalo odmorit za sutrašnje napore ...
Triba li govorit kako Vinku nije ni ujutro tribalo po ure rastizat da se probudi. Skočila je ka zec, i to bez karote ... čin smo konzumirali jutarnji obrok, uputili smo se u pravcu Maksimira
Ajme, koliko slik jema za sredit
Bilo je u Zoo-u još zanimljivi slija ...
Od kompletne ekipe na ulazu ...
... dobro, ne baš kompletne, neko je mora i slikavat ... pa do još par zanimljivi slika unutra koje baš i nisan tija uvalit u slide-show ...
... e sad ko je ovde pozira, Vinka ili mali plišani dupinčić ... za emua više-manje ...
Ili ovo na ulazu ...
Ne, ovo ipak nije, kako bi zli jezici pripomenili, spomenik tati od maloga Mirka iz „Maloga mista“ .... ovo je spomenik kojega je nakon Oluje podiga MORH, na humku koji je sastavljen od grumena zemlje sa raznih povijesno važnih mjesta HR povijesti ...
Bilo je tu i pokušaja ponovne interpretacije kulturnih događanja u Lijepoj našoj ...
... na sriću, radi se samo o „imenjaku“ Zlatana Stipišića
A kolika je indoktrinacija sa TV reklamama, vidilo se i ovon prilikon. Vinka nije mogla odolit da se slika sa Medom-Štedom ...
Ručak je začas doša ... i išli smo u Dugo Selo, u klet „Bunčić“ ... ako van ja OSOBNO tvrdin da su bile ogromne porcije, onda valjda ta izjava jema neku težinu ... o kvaliteti da i ne govorin ... prstoliz, naklon do poda ...
Vinka mi je tu malo digla tlak, jerbo se baš i nije pokazala ka slakorana, zaželila je i dobila njoke, za koje je izjavila da ne izgledaju ka njoki ... pa je onda zaželila ćevape, koje je izila cca 2 komada ...
Nije ni čudo, koliko tekućine je trala te dane, a ipak nema tatin kapacitet dropčića, pa i nije jemalo di stat ...
Dalje smo išli na jedan ODAVNO planiran posjet, i to onako, blogerski, a.k.a. „blogerska kavica“ ... Dunkve, upoznali smo @lolinu, jednu od najstarijih blogerica (po stažu, po stažu!!!) koja mi je komentirala Vinkine dogodovštine na blogu od samih početaka ...
Vinki se najprije nije dalo da ide sa menon do Mraclina, ali posli, kad je vidila da tamo ima i mista u dvorištu za igranje, a i dobru ekipu ...
... bilo je kasnije plača kad je tribalo ić doma, oću reć u Dubravu
Morali smo se rano dignit, jer nas je i sutra čeka naporan dan ... napokon san se dogovorija za prijateljen Zvonimirom, inače autohtonim Zagrepčancem (nije bitan podatak, ali je zanimljiv ka danas rijetka činjenica)
E kad smo došli do njega, na obroncima Medvednice, tek je onda počela turneja po seoskim makadamima, ka da nismo u Metropoli ... Najpri nas je odveja do jednoga starinskoga mlina vodeničara, koji je još uvik u funkciji, uredno u mogućnosti mlit kukuruz ...
... a kasnije smo se uspeli još malo više i vidili kako je to metropola rješila problem oborinskih voda ... svugdi bi čovik očekiva vodnu branu, ali ipak ne naviše Zagreba ...
Mašo smo se zadržali, dok nam je Zvonko sve podrobno objasnio, tako da smo u Koprivnice, slideću stanicu našega puta, stigli skoro na večeru, a ne na obid. Guštali smo polako u vožnji Zagorskim bregima sa sporednim cestama, uz lipu klapsku pismu ka zvučnu kulisu, i nisan mislija nigdi ni stajat, ali ovoj slici jednostavno ...
... nisan moga odolit ... negdi nadomak Križevaca, taman uza cestu, tako je ova rodina familija zvala da ih slikamo ...
Naravno, došli smo bez problema do Koprivnice, nahranili su nas i onda smo se uputili u pravu zagorsku klet ...
... sa svin pripadajućin dekorativnin elementima ...
... i bija bi gudin da ne priznan da je Vinka slikala ovu sliku iz vani, ka i par slika koje slijede ... inzistirala je da dan njoj aparat da onaa malo slikaje, i ka ča i vidite, izašlo je par skroz pristojnih sličica
U Koprivnici smo se malo odmorili, uvečer i prošetali i napokon, po Vinkinu, uputili se kući pjevajući, malo izad osan i po uri ujutro ... Zašto napokon? Pa Zlato Mamino se malo uželilo mamice, koju nije vidilo četiri dana ...
Oblačno bez kiše nas je pratilo sve do Zagreba, kasnije je malo upeklo, ali ništa ča dobra klima ne bi mogla savladat. Naravno da smo posli Karlovca opet nastavili staron ceston. Oko podne je nastupila mala kriza, taman prid Plitvicama, par minuti ubit oko i popit čarobni napitak, oni ča ti daje krila, pa smo nastavili dalje. Kako je vrućina već bila dobro pojačala, odlučili smo ono najgore vrime ubit u prirodnoj ladovini duboke šume ...
... a Plitvice su tot bile ka naručene ... nema veze ča smo se posli par sati hodanja i Vinka i ja morali prominit da ne stojimo u mokroj robi, jer nas je ionako mama opskrbila sa čiston robon ka da gremo diko na nedilju dan.
Nastavili smo i dalje kroz šumu, onda san se spustija priko Velebita na Obrovac pa smo dalje produžili autoputen, neka Punto malo osjeti kako je to kad mu se skine paučina sa karburatora/ubrizgavanja/whatever ... a kući smo i stigli sritno i zadovoljno, puni utisak i doživljaji, uz samo još jedno malo zaustavljanje, da litretamo ove naše moderne vitrenjače kod Šibenika, jerbo me svaki put fasciniraju kad tamo prolazin ...
Svaka čast onome ko je sve ovo iscrpno izvješće uspija i pročitat do kraja, vidili ste da je i meni tribalo nedilju dan dokle sve slike sredin i posebno dokle sredin utiske i meknen na papir, da ne rečen tastaturu
Zdravi i veseli bili, do slideće prilike!
