A koga ili što, rekla bi moja stara profešurica Katica, iz rvackoga ... a lito. Pravo, pravcato, vruće ...
Prvi pouzdani vjesnici lita, trišnje, ove su godine malo ka i okasnile, ali su zato bile duplo slaje ...
... naročito mojoj Vinkici, koja svake godine jema pik na one duple oli troduple trišnje, pa od nji čini rečine. A ni za papat jon nisu mrske. Tatino dite 
Rekli smo već, ove godine su malo ka i okasnile, i nismo se ni okrenili, eto već šesti misec. I ovi dugo očekivani blagdan/praznik/svetac maraton, Tri crvena dana u kalendaru, a da nije nedilja, i to sva tri strateški odlično poredani, dušu dali za spajanje.
Vinka i ja smo se odlučili povirit malo rodbinu na Šolti, ali smo priskočili Tjelovo, i očekivanu gužvanciju ... uputili smo se lipo u petak, jerbo je pape zamolija za dan godišnjega.
Ajme, koji je to bija mirakul od buđenja. Kako je trajekt bija puno rano, morali smo se dignit u cik zore. Vinka je bila doli u roku keks, i onda je ronzala babi još po ure kako ćemo okasnit jer se tata još nije spremija.
Naravno, sve je još bilo na vrime, i mi smo sa prvin zrakan sunca, još uvik po komodu, došli na brod, toliko rano da smo još jemali vrimena razgledat napolak usnuli grad.
Sveti Duje je taman bija okupan sa prvin zrakan sunca ...
... a na đigi je još uvik bilo puno više galebi, oni pravi, pernati, nego turisti oli boduli ča trčedu uvatit boje misto na brodu. Barenko po ovome, pari mi se da neće bit puno gužve ovo lito.
Dalje prema zapadu, upala mi je u oko Matejuška, isto onako napolak pospana i sa krmeljavin očima, a navr nje, bar ovako na slici, strši neboder ka šaka u oko ... isto ka da ga je ko u Fotošopu prilipija sa koje druge slike ...
... još malo tamo na onu stranu di sunce zalazi, ništa posebno zanimljivo, tu i tamo koji lipi kajić, a ovi malo veći, čekaj, radni je dan, more bit da je ovo novi poteštat (gradonačelnik, za sjevernjake) uranija u kancelariju pa se parkira blizu ... da ne mora puno odit na noge 
A Šolta ka Šolta, začas, njanci tri kvarta od ure, sa «Lastovon», deboto nisan uspija ni novine pročitat, već smo bili u Rogaču. A onda tour de Šolta. Prvo san na eci-peci-pec odlučija poć u Grohote. Znan, probudija san ih, ali nadan se da će mi oprostit, ipak dolazin samo jedan put godišnje 
Dalje u Gornje selo, na par misti, od kuće do kuće, a tako san jema volje bacit na balote, ali mi se @čuvitar nije javlja na poruku. Nije vrag da je već partija u Sjeverno more ...
Nisan se ni okrenija, bilo je već prošlo podne, mora san prišit na vapor na uru, jer mi je oni od pet i po bija kasno.
Taman da uvatin onu gužvu, zadnji val «emigranti» iz Splita, da se pjesnički izrazin, Kerumova biračkoga tijela ... to oni ča nisu uspili spojit ali su uspili bar malo ranije uteć sa posla ...
Po ure san odija do Mašograda, u drugu san brzinu ušalta tek na Smokoviku.
Ovi produuuuuuuuuuuuženi vikend je ipak proša začas, još malo obać naše domaće «sjevernjake» u posjetu južnin krajevima ... Vinki je tribalo malo odmora od ovoga pustoga điravanja ...
... ali mali Filip se tija u isto vrime malo zavalit, a ligeštul je samo jedan. Srića da je dovoljno veliki ...
... nedilja je začas završila. U smiraj dana, promatrajuć ribare koji su strpljivo čekali večeru, ili možda sutrašnju marendu ...
... uputili smo se doma. Triba se ujutro rano dignit. Ovu nedilju triba cilu odradit. Nima, zamislite, ni jedan praznik  ali zato ćemo refat onu šetemanu izad. Ako Bog da zdravlje, ali o tom potom, kad dođe vrime ...
Zdravi i veseli bili! 
|
a i uspila je skuvat Spocka. Vulkanca, ej, makar i baštardanoga 
ali nisan moga odolit, odavno nisan muma onako dobar sladoled. A ko mi ne viruje, neka pita 