Ha, evo opet trosmislenoga naslova, koji nije po volji za one slabijega srca  ali napokon mogu reć da san se priselija, iako nisan još učinija primopredaju.
Neš ti selidbe, rečete vi, ča san se toliko uspi**ija ... lako van je govorit, ali punici još nije jasno di nan je sve bilo stalo, u ono bokun stančića, a triba je deboto šleper za priselit. Samo za moje kabele i žice jedna lipa velika škatula. 
A i okolna situacija nije bila baš simpatična. Kiša nije fermavala padat, jedva san uvatija malo vrimena bez kiše da ono mižerije od namještaja prinesen ...
... tako da san se nikidan, nakon teškoga buđenja i otvaranja jednoga po jednoga oka, skoro onesvistija kad san pogleda kroza ponistru. Reka bi čovik da su ovi kajići na Temzi ...
... a ne isprid našega staroga sučuraškoga kampanela. Sad bi ka triba ovod meknit onu pismu od Josipe Lisac, ali ne mogu, niman vrimena, sad moran rješavat zaostatke ča nisan sredija dokle je trajala seoba naroda.
Samo da pripomenen da je u subotu, tradicionalno, priteklo i malo vrimena za šetnju&quality time, a i kiša je napokon pristala. Doduše, blata nije falilo, ali to nas nije bila briga. Lipo smo se uputili put planinarskoga doma u Sućurcu, stali tu i tamo puten za napravit koju sličicu ...
... sutra je Cvitnica, a ni Sv. Jure nije daleko ...
... i malo se nadihat čistoga zraka. A kako su nji dvi šefice usput i ogladnile ...
.... na brzinu smo zamolile tetu kuvaricu da nan ispeče pršurate, koje su one dvi smazale. Koja više koja manje, a ja san izija ča je ostalo. I kako je već pada mrak, zaputili smo se lagano starin puten «Tour de Kozjak» i Vinku ostavili u Kaštel Novi, na spavanac kod babe, da se pomalo navikne ... a prijateljicu Saru san odveja doma.
Uspija san jučer bar kompjuter osposobit. Interneta još nima  , a to znači ni televizije ali danas ćemo to nastojat riješit. Znan bit vrlo uporan, pače i dosadan, pogotovo kad san u pravu 
Oni u T-centru u "Jokera" već zavrću očima kad me vidu kako ulazin ...
Bilo kako bilo, život se pomalo vraća u normalu, samo ča je put od kuće do posla/vrtliča sad malo duži, pa Vinkica stigne malo i ubit oko ...
jutros je bila, na njezinu veliku radost, prva u vrtiću.
Eto, bilo je to sve za ovi kratki, mali, normalizacijski post.
Zdravi i veseli bili! 
P.S. Da prostite, tek san se sad ošerva, ovo mi je post broj 300. Malo, ali čovika veseli ...
|
