Evo, nakon pjesničkoga izričaja u zadnjin komentarima, mora san napisat i koju besidu. Vidi stvarno, dvi nedilje nisan napisa njanci besidu.  Jesan, jesan, samo ne ovod! I više od jedne beside. O slikan da i ne govorin ...
Naslaga san se knjiga, kako bi to praktično izmirili naši gastarbajteri pri rata, priko dva metra, ali ova me je umela. I fizički, ali bome još više i psihički. Je, rečete mi vi da je to stara priča. I je, ali je tek jučer završila, sa mojin predavanjen gotove grafičke pripreme u tiskaru i pjesničkoga prsta u uvo, kad bi zaboravija da moran sad uprit sredit ono ča je pri čekalo u kantunu. «Karika» je već davno arhivirana, BTW, još mi pineze nisu isplatili, triba mislit naprid. Mac naprid, ili kako bi reka Tarik BUNT naprid. Puno tega mi se dogodilo u ovi misec dan, čak san i Šimu Strikomana glumija ... kad san činija MILENIJSKE fotografije za naslovnicu monografije ...
... diglo me je u onu konistru od malo jače plastike, ka ča se činu brodi, a prista san uć unutra tek kad mi se čovik koji sa otin radi zakleja na dicu da more podnit dvista kili, iliti dva normalna čovika. Ajde, onda računan valjda ću moć proć ja ka jedan nenormalan, ako već podnosi dva normalna.
Ovo gori je bilo snimljeno daleko izad tri ure pozapodne, dogovorenoga roka, dokle su se svi skupili, kad je već i sunce zašlo za oblake ...
... ovo je bilo dokle je još sunce sjalo ...
... a ja čuvin gori u korpici na dvanaest metri, skoro dvadeset minuti, ka na jarbolu kojega staroga jedrenjaka i gledan one doli kako se lagano okupljaju. Kad smo već kod jedrenjaka, ne lezi vraže, slika san malo i obližnju Marinu 7 Kaštela, čisto da lakše odlučin koji ću brod vazest kad mi napokon isplatu «Kariku»  ...
Nije mi vrag da mira, pa san i to jutro doša u cik zore, oko devet i po, samo da bi stari Kaštilac uvatija okupan jutarnjin suncen, a ovi kajić mi je doša ka naručen. Znan da Fotošop more svašta, ali jutarnje sunce je jutarnje sunce, ma koliko mi šutjeli o tome ...
... tako se rodila i ova slika, koju smo mekli na stražnju koricu libra. Ipak, moran priznat, moj je favorit bija ovi balkon, sa lipon venecijanskon ogradon i dobro razvijenon prirodnon odrinon u kasnojesenskin bojama. Ne znan, nisan u tome smislu školovan, a ni potkovan, da objasnin zašto i kako, ali ova slika me je jednostavno začarala. U svakome slučaju, nisan je očekiva ka dil jednoga vatrogasnoga doma ...
Ko o čemu, a ja opet o slikan. Kažedu da postojidu stvari koje ti odredu život, lakše je neki dugotrajni proces, ka ča je nečiji život, protumačit da je do ovega bilo tako, a posli ovega je bilo drukčije.
U staro doba, kad nije bilo akcije «Index», i kad se moralo učit da bi završija OZBILJNI fakultet, promocija novi akademskih građana je bila ipak nekakva prekretnica, koja je tribala značit da posli ovega više nima studentske zajebancije, vengo da triba sad ozbiljno zasukat rukave ... Nikidan je moja mater tirala zeca pa istirala lisicu. Svaka kuća, stan, pa tako i kod nas, jema jednu prostoriju di se slažu stvari koje ti baš oti momenat ne tribaju, ali ti je žaj bacit i uvik rečeš da ti more tribat kasnije. E, pa upravo je jednu takvu kapunjeru pritraživala moja mater u potrazi za nekon takvon stvarčicon, pa je naintrala na jedan moj davno zaboravljeni albumčić sa slikama.
Davne devedesete godine, prošloga stoljeća, nakon dugoga i teškoga studiranja u trajanju od osan godin, napokon san uspija završit Višu (dvogodišnji studij), pa je i razumljiv osmijeh ala Mona Liza na licu moje mame, a i prijateljica koje su me došle tada pozdravit, neka sa lisicon, a neka bez  ...
... ili da zagrebemo još dalje u prošlost, prvi srednje, na košarkaškome igralištu na Sokolani u Kaštel Sućurcu, tadašnja razredna ekipa u košarci, dok san još i ima nekakvih iluzija o mojin sportskin dometima, koji se sada završavaju na gledanju utakmica i praćenju sportnet.hr
... a našla se tot i još jedna vatrogasna slika, iako se ne bi reklo na prvi pogled, ne mogu se sitit koje godine (@acivi pomozi!) ali vidin po šestu da je bilo davno, davno, sigurno iz prošloga stoljeća, kad su vatrogasci «Mladosti» pokušavali igrat veliki balun na Jadranovome igralištu.
I tako, malo po malo, reka san Van sve ča mi se skupilo u ovi misec dan. I još samo malo, kakvi bi to post bija bez moje prinčipese Vinke. Razbolila se od prošle nedilje, ne gre u vrtlič, jema niki bacil u grlu, pa smo svi mi koji smo bili u dodiru sa njon morali činit bris (negativan!) pije antibiotike, ali je prilično živahna, jerbo sad nima fibru, nego samo tu i tako zakašlje. Tako da još stigne i zamisit koji kolačić ...
... i malo zaje**vat svoju dragu bakicu koja je, neizmjerno sam zahvalan, pričuva dokle tata visi po košaran snimajuć milenijske fotografije.
Stojte mi dobro, zdravi i veseli bili! 
|
