Ne triba van govorit da je sve procvitalo, da je proliće ušaltalo u četvrtu, grad se sređije i licka za nadolazeće lito i gužvu, šušur i beštimje, kad je teško na plus četrdeset i nešto ostat normalan. Jerbo, nije lako to sve opremit, i uvik zadržat profesionalni smješak iako bi nekoga najradije posla u materinu. Ponekad i s pravom ...
Samo za informaciju, onima ča mislu da ovde doli tokon litnjih miseci rastu pečene tuke na stablima, a sa borovine namisto iglica otpadaju smotuljci eura u sitnim apoenima ...
Davne godine 1987. radija san na aerodromu ka «beduin», ča je bilo kolokvijalno ime za «onega ča tegli kufere». Zaposlili bi nas «Atlas» oli «Dalmacijaturist» ka poboljšanje ponude za transfer-turiste, koji su dolazili avionima i dalje bi busevima, hidrokrilcima i katamaranima bili raspoređivani priko cile sridnje Dalmacije. A to bi značilo otprilike na jug do Ploča, a na sjever do Biograda.
Posla ka u priči ... od svi poslova u životu ča san radija, to mi je bija najisplativiji. Sve ča smo tribali radit je odnit in prtljagu od aviona do autobusa i ukrcat u bokseve zavisno od odredišta.
Zvuči jednostavno, ali tega je bilo toliko, a vrimena malo, pa je bilo pravo umijeće odnit ča više kuferi i usput šarmirat vlasnika da ti šušne koju marku, funtu, ili koju drugu valutu, fala Bogu bilo i je onda koliko oćeš. Svako je jema svoju malu tajnu kako doć do manče, a da ne ispadneš prosjak pa pružiš ruku ...
A pokazalo se da je to bila zadnja dobra godina turizma, jer su se već počeli događat narodi i narodnosti od Vardara pa do Triglava.
Dunkve, pinez ka u priči, za jednoga studenta dvadesetčetverogodišnjaka. I to samo od MANČE (napojnice, za sjevernjake) ... zaradija bi u petak i subotu CILU plaću moje matere (ondašnji Jugovinil). Ali ča je tribalo pritrpit za to? Doć na aerodrom u četri i po ujutro, a nazad doma iza ponoći. Vikend, naravno, jer bi se bar utorak i sridu malo uspija naspavat 
Pa tako dva miseca, koji dan više oli manje.
Jednostavno nisi jema ni kad ni di potrošit pineze, osin ako bi u pauzi između dva aviona prikraćiva vrime kockanjen, ka većina moji kolega. A meni su se smijali onda ča pušin York, a oni ka Baje dimidu Marlboro, priko dana, a uvečer bi opet žicali u mene španjulete (cigarete, za sjevernjake).
Davno je to bilo i puno se tega prominilo. Ka prvo, više ne trošin nikotinske štapiće, a i aktera priče više nima. Ne turisti, oni dolazu i dalje, skoro ka i pri rata, ali «Dalmacijaturist» je cicikrepnija, dokle se «Atlas» reinkarnira u pravu agenciju ...
Jedino je isti od stari igrači osta naš brodar, «Jadrolinija».
Nestali su stare škovacere, Šoltanke, Lošinjanke, Krčanke itd. koje su bile u biti prirađeni desantni brodovi i bili su taman za privozit tenkove i borna kola, a aute su in bile samo fatureta (fušeraj, za sjevernjake) ... da ne govorin da su bile spore ka blato, do Šolte se odilo uru i po, a o konforu nije bilo njanci spomena.
Bili su debelo punoljetni, čak i u najboljin godinan, dapače, ali rekorder svi rekorderi je bija stari «Ero» koji je bija dobrodržeći pedesetogodišnjak i unatoč tome, moga je plovit kad su sve škovacere odavno bile u sigurnome zaklonu luke, triba je baš ljuti fortunal da «Ero» ne isplovi na svoju liniju prema Supetru.
Malo pomalo su i zaminili lipši i mlađi primjerci bile flote. Nije baš da su bili novi novcati ispod čekića, ali su bili bar pinkicu brži, lipši i pametniji ...
... o ukusima se ne raspravlja, šporkačuni jedni. More bit da nisu baš uzor lipote i najmoderniji linija, ali se do Šolte gre tri kvarta od ure. Deboto duplo brže ...
A kome je i to malo, i ne triba mu vozit auto, more se ukrcat u ove male zviri ...
... dvotrupce, katamarane, ča su zaminile staru flotu ruski hidrokrilaca sa avionskin turbinan, ča su deboto morale tankirat gorivo na po kanala koliko su trošili.
Danas su druga vrimena, tehnika je išla naprid ... evo, taman se grad sprema i za sajam od brodi, puna je riva šatori, malo in je mista pa će se i pontoni mećat u luku da jema više štandov. A govoridu da svit nima pinez ... kako ko, rekla je koka ...
Ali kako bilo da bilo, stare vridnosti se pomalo povlačidu prid novima ...
... evo pari se da je i kampanel od Svetoga Duje malo škiva (sakrija se, za sjevernjake) izad Lučke kapetanije, da ne mora gledat ovi VAŠAR na Rivi.
A malo dalje, u marini, mirno se ljuljuškadu na valoviman reprezentativni primjerci plovila potomaka stari splitski ribari i težaci, uz di kojega fureštoga (stranca, za sjevernjake)...
... samo ča ćete ove i ovakve «kajiće» ritko vidit da gredu nasrid kanala bacit tunju (udicu, za sjevernjake) i uvatit dva cipla za večeru.
I kako san počeja, tako ću i završit. Ovi vikend me je opet vrag odnija do Šolte, rođak vazeja dici kompjuter, pa je ovo ka bija prvi servis. Izdurala dica skoro nedilju dan. Nji troje na jedan PC, dobro je bidan i proša 
Ništa čudno, uz malo predavanje od kojega ćedu me dica vjerovatno zamrzit, produžit će se intervali meju servisima na par miseci, a dotle će se valjda naučit ča smidu a ča ne smidu radit. Amen!
Opet san odluta ... reka san kako je počelo da će tako i završit ... odavna, pogotovo okad su dobili vodu, na Šolti ne restu samo masline, rogači i vinova loza ...
... najde se di koji cvitić, da doda malo koluri među sivi kamen i crvenkastu šoltansku zemlju.
Nije mi se ovo odavno dogodilo, da post pišen deboto tri dana, a sad bi stvarno bilo dosta! Eto, u očekivanju blogerske kafice porijeklom sa krajnjeg juga hrvatskoga nam kiflića, pozdravljan vas sve ...
Zdravi i veseli bili! 
|
