< | siječanj, 2008 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
28 | 29 | 30 | 31 |
Da mi oprostu gospoda iz «Slobodne», ali ovi njiov naslov od nikidan je naprosto vrištija citiraj me, citiraj me ... Koja panika, ma zamislite, zabranit će pušenje u zatvorenin prostoriman ... ajme nan, patiće proizvodnja, patiće ekonomija ... a i dionice od «Adris Grupe», da ne rečen «Pozdrav iz Rovinja» bi se mogle strmopizdit ... još jedan prilog teoriji zavjere u Hrvata, tako dragoj disciplini na ovin prostoriman ... Jo ljudi, koja tragedija, ma koliko mi šutjeli o tome Jadni naši ovisnici o nikotinskin štapićima, ugrožavaju se njiova osnovna prava da trujedu sebe i sve okolo sebe ... Smatran da mogu odgovorno pisat o ovoj temi, jer san proša sve stadije u ovisnosti ... Počeja san dimit na maturalnoj ekskurziji ... davne 1980. godine, na Zlatiboru ... U ono vrime obavezna ruta za maturalce, tribalo je obać KUĆU CVIĆA, poklonit se pokojnome Jozi. Naravno, bila je to ljuta ilegala ... mislin na moje trošenje nikotinskih štapića. Pape je u mlađin danima dimija, ali se ostavija nikako u isto vrime kad san se i ja rodija. Valjda od šoka kad je vidija ča je dobija I ka i svaki od oni ča se ostavija duvana, grozija se svima ča su pušili. Kako je ka stari električar u fabriki jema uvik kojega šegrta za podučavat, ispredale su se o njegovin pedagoškin mjeran razno-razne legende. Bože sačuvaj da koji šegrt zapali prid njin. Tako da bi jedva dočekali kraj šegrtovanja da ga moredu zajebavat. Jedan mu je tako doša i u kino, jerbo je pape i u kino navečer radija, di se ne more pušit, pa je onako sta potizat dimove i činit kolutiće, od dima, isprid njega. Legenda kaže da ga je moj pape uvatija i da mu je na dlanu ugasija duvan. Tako, pristrašen sa svin otin pričan i legendan, i ja san bija prisiljen na ljutu ilegalu. Uz sporadične prekide, kad bi moj dragi braco tužibaba odveja oca oli mater špijat di sakrijen duvan, to stanje je potrajalo sve do prid vojsku. Jedne subote, vraćan se iz Kaštili, izlazin iz tridesetsedme, a moj da ne rečen prijatelj pita u mene španjulet. Naravno, izvadin i dan mu ga, a on ga samo onako izmrvi i baci na pod. Već san se sprema poslat ga u materinu i zamanit da potkrijepin izrečenu izjavu i fizičkin poticajen, kad me neko badne po ramenu: «Oćeš li dat i meni jedan?» ... reče moj pape Skroz san bija zaboravija da je i on u Kaštiliman u te dane radija na zamjeni u kino. Malo je reč da san se smrza, nisan se od straja pokakija još barenko dva dana ... očejkujuć reakciju. I fizičku i psihičku. Koje se, obadvi, izostale ... ili su one priče o papi bile samo legende, ili mu ipak nije bilo lako istriskat rođenoga sina nasrid pune Gospice mularije. Istina je ka i obično negdi na sredini I tako do vojske ... kad mi je na oproštajnoj večeri, na moje opće iznenađenje, a bogami i na iznenađenje ostalih, pape poklonija šteku Marlbora. Ča je u ono doba bila prava relikvija. Jerbo se to po kućan čuvalo strogo za doktora ili kakvu sličnu potribu. I tako do vojske kutija tri dana, a u vojski tri kutije na dan. I to nije bilo Marlbora, nego 57, Opatija, ritki petci su bili kad bi se dimila Kroacija, a kad ne bi bilo pinez, dobar bi bija i Yu-filter oli Corona, di je bilo više korjenja vengo listi od duvana u španjuletu. Prošla i vojska, ilegale više nije bilo, ali je bija prešutni dogovor da se u kući ne dimi. Negdi par godin izad vojske datiraju moji prvi pokušaji da se ostavin. Bilo je to par puti po tri-četiri miseca. Ali svaki put kad bi se vratija u ovisničke vode ... diga bi kvotu. Tako da san negdi prid rat uvatija normu od dvi i po do tri kutije. Na dan. Mogu zamislit kako su mi izgledala pluća, vjerojatno ka pepeljara iz zapuštenoga kafića ... Sićan se dobro iz onega doba prid kraj osandeseti, kad smo nas par nadobudni omladinac, tili pokrenit radio stanicu, naš legendarni Radio Krknjač. Pa smo se uvatili uređivat staru Glavicu, ča su je u ova doba kulturni nazovi-autoriteti nazvali «Kula Top». Oderali smo inkarat i tili da kamen dobije «patinu» ... pa smo gledali okolo. I ne budi lin, onda nije bilo puno kafići u mistu, pa smo išli u «Nestora» pitat da kako su oni dobili onu boju gologa kamena. Kad smo to pitali gazdu, uvatija se smijat i povuka dim iz duvana i puvat ga na kamen. Na moje pitanje da ča me zajebaje, odgovorija mi je da me ne zajebaje nego da je to sa dimon bilo jedino pituravanje, samo da je to potrajalo desetak godin ... Onda je malo-pomalo doša i rat i bilo je i važniji stvari od španjuleti. Opremili smo Zlato mamino u vojsku, i to je bija jedini put u životu da san vidija rođenoga oca da plače. Bila je to devedeset i druga, osmi misec, ljuto sranje svugdi okolo, jebe se koga za duvan ... Malo-pomalo rat je i završija. Vratija se i mali iz vojske, bez čina ali sa generalskin nadimkon. Kojin? Nisan ga reka ni Tariku Filipoviću, pa neću ni vama Začas je doša i kraj tisućljeća. I rič po rič, Dino, Dario i moja malenkost smo se ka dogovorili da se ostavljamo duvana. Niko nas nije svatija zaozbiljno, jerbo smo nas tri tresli šteku duvana dnevno. Pa smo to potkripili okladon. Oni ko vidi jednoga od nas tri da zapalimo duvan, gre skupa sa nan na janjetinu, a ceh za svu četvoricu plaća oni sritnik ča nije moga izdurat brez duvana. To je bilo 17. travnja 2000. godine. Ka zaboraviću datum, na ti dan se rodila Dariju ćer, pa je ka i radi nje reka da će se ostavit, a ja san koji dan ranije zaključija da pušin ratu kredita misečno, a auto mi staro deset godin. I ne budi lin, mic-po-mic, diga ja lagano kredit od deset iljad marak, taman mi je rata kredita bila cca iljadu kun, koliko san i dimija misečno, proda san Škodilaka, i, rekli bi stari Ameri, rest is history ... Legenda kaže da je naš lokalni švercer duvana, nakon ča smo se mi ostavili, proglasija bankrot I kako onda, tako i sad, njanci španjuleta. A ono ča san na krštenju moje Vinke povuka dim iz cigare to se ne računa, to je simbolika ... i tako, koliko ja znan, ova janjetina od dviiljadite godine je ostala nepojedena, na veliku žalost lokalni guzičari, koji su nas trojicu pozorno pratili i čak i trapule namišćali ... I ča ja na kraju jeman od otega da ne pušin? Rekli bi zli jezici da neću umrit od raka na plućiman, ali da će mi srce na remont jerbo san nabacija par kili viška. To je samo utjeha oni ča se ne moredu ostavit. Nabacija bi ja kile i ovako i onako ... A odgovorno tvrdin, da kad san se ja uspija ostavit, koji san pušija skoro dvadeset godin tri kutije na dan, onda more svako. Samo triba odlučit, i nać dovoljno dobar razlog. Makar i za kupit auto, ili da ne truješ malo dite. A onda je došla i moja proslava dvadeset godin mature. Reka san već kad i di san se propušija. Baš me zanimalo kakva je situacija potla dvadeset godin. Onda nas samo par u razredu nije dimilo. A sad, oću reć 2001.? Samo IH je par pušilo, i svi smo i malo ka krivo gledali ... ka kako se i oni nisu uspili ostavit. I za kraj, jedna reklama KONTRA duvana ... ... a za one ritke među vama ča ne razumidu engleski, ono na kraju piše VRATITE VAŠA PLUĆA NATRAG. Amen! |