Eto, koga pri a koga posli, puklo je i mene malo proliće pa kad san van već meknija gariful (karanfil, za sjevernjake, z.s.) za prvomajsku čestitku, zašto ne bi nastavili sa cvićen?
Kod nas je prije bija prilično uvriježen običaj da se za prvi maja gre na Kozjak. Čoporativno, naravno, izvlačili bi brušket (drvce, šibicu z.s.) i ko bi izgubija, mora je vuć spizu (hranu, z.s.)do gori, a prvi do njega je triba teglit tekućine za okrijepu, da sad ne ulizamo u detalje, bilo bi tot svega, gaziranoga, negaziranoga, sa promilima i bez.
A sam put bi bija nanoge. Ajde, do groblja bi došli autan, oni hrabriji bi potegli i do Vele stine. A odotamo pi počinjala «pustolovina». Moga si birat kraći put, ča ga je drito uzgor probija jedan naš puno pametan mišćanin ča se pod stare dane osvistija pa sad piva u crkovnome zboru, ili okolo, liđero, kroz šumicu, je malo duže, ali bi se baš od gušta prošeta ...
i tako posli manje ili više vrimena, došli bi manje oli više krepani na odredište, i odma trkat vatat red na kaminu ...
... da se spiza ča pri spremi, da se naranu gladna dičica, da se i tekućina more potrošit. Oni malo luđi meju nan bi produžili odma dalje ...
... jerbo in ne bi vrag da mira, pa bi se gori, puten do crikvice sv. Luke, išlo na jedno malo priručno nogometno igralište bacit na balun. Pri ili poslin, svi bi bili gori, na igralištu, ka navijači ili ka igrači ...
Kakve bi to utakmice bile morete i zamislit, jerbo bi svi igrači bili u vojničkin čizman i bakanđan , nije se baš umiralo u lipoti, ali smo svejedno guštali ... bilo bi tu svega. Jedne stvari se i danas sitin, pa se zagrcnen od smija, kako je jedna moja susida došla skroz do gori, na igralište, NA NOGE ali U TAKIMA (štiklice, z.s.), a na glavi je jemala crveni fijok (mašnicu, z.s.), pa su jon rekli da pari ka bombonjera. Još mi nije jasno kako se uspila gori popet ... ali eto, mirakuli se događaju ... to je bilo u vrime Černobila, osandesetišeste godine ... ali molajmo mi vrimeplov ...
Vratimo se u današnje doba ...
Najveća promina je da se sad više ne moramo penjat nanoge, jerbo je probiven put, i to skroz lipi makadam, odizad groblja, priko lovačke kućice skroz do ispod Planinarskoga doma ... ne morate se strašit i sa boljin se auton more uzać do gori, bez posljedic ...
A kad si već gori, onda puca pogled nadaleko
a ovako odozgar sve, pa i more, izgleda nikako lipše i čistije, neka je bilo malo bljakavo vrime, ka jučer. Zato i nije bila velika gužva, jerbo su već dva-tri dana gatali nevrime za današnji dan.
A i svaki drugi dan bi po novinan i na televiziji čuja kako je koga poskok ugriza ... ali ni ja ni Zakonita nismo vidili njanci jednoga, cilin puten. Iz auta, naravno ...
Još par skalini, i odma puca zanimljiv pogled na našu crikvicu sv. Jurja, ča je bila, u Trpimirovoj darovnici, prvi predmet burzovne transakcije, da ne rečen darovnice, di se spominje, rekli bi pravnici «izrijekon» ime HRVAT ...
... a gori, nije bilo puno svita, ali je ono malo ča je bilo parilo ka da je sve puno. Jerbo je jedan moj stariji rođak drža miting , došla mi se njegova ćer požalit da ne more od njega do riči doć, muča je samo kad je obidvava ... neke se stvari ni sa godinan ne minjadu.
I mi smo, fala na pitanju, gori obidvali, jer nan se nije dalo nosit odozdal, a i tili smo provat kakva je kužina novoga domara. Mogu van reč da san se ugodno iznenadija. Porcija fažola sa kobasicon, porcija gulaša, porcija frigani kumpirići i dva soka – osandeset i tri kune. Eto van račun ako ne virujete. A ja mislin da van je moje mišljenje dovolja garancija kad rečen da je bilo OBILATO.
Eto tako, i kad smo lipo pomalo, natenane, obidvali i obašli sve okolo doma, jerbo san i ja bija kurijožast da vidin kako se to sve u zadnje vrime priuredilo, pomalo smo se uputili nazad.
A pala je odluka da produžimo na zapad, pa smo tako napravili svojevrsni «Tour de Kozjak»
Ali, put je na onu stranu malo lošiji, jerbo je zaresta otkad je probiven oni sučuraški, pa se ovi zapadni malo dupera (koristi, z.s.). Ma, nije svako zlo ni za zlo. Nisan ekspert za cviće, naće se već koji stručnjak da i nazove pravin imenon (@ljeljo?) ali nije mi vrag da mira, toliko je toga bilo baš uza put, a kako je ovo nedavno palo i malo kiše, sve je to još uvik zdravo i zeleno, a nije spaljeno ka usrid lita ....
... i je, cviće je lipo, ali ono ča van nikako ne znan i ne mogu opisat, to su pusti profumi (mirisi, z.s.). Ne znan, biće to radi čistega zraka ovod malo poviše civilizacije, ali nekin čudon mi je proradija nos i svaki put kad bi ferma auto i izaša slikat koji cvit, udrija bi me u nos i u prsi drukčiji miris, ne znan, jesan li ostarija ili je ča drugo, ali ja se ovakvi mirisi ne sićan čista lipota, ma koji Chanel, da mi ga je bilo spremit u konzervu pa povonjat doma, spasija bi se ...
Reka san već da je bija malo lošiji put na ovu stranu, ali vridilo je proć, ako ne ništa radi ovega cvića. Vinka je, vidin jon ja po očima, bila zrila za ubit oko , ali je ostala i ona budna dokle nismo došli na asfalt ...
... i provali se uputit do doma na Malačkoj, ali nas je vrime opomenilo da smo se dosta našetali toga dana ...
... i da se uputimo doma, a ako smo baš od volje da moremo usput nizdol ceston izmolit ...
... i koji Očenaš i Zdravo Marijo, čisto onako da opet ne oplete ona krupa (tuča, grad, z.s.) ka nikidan.
Eto, dovidova, i vidimo se opet ako Bog da, posli ovako lipega izleta.
|