Eto, ja mislin da je i Vinka jedva dočekala današnji dan. Lipo je mama sredila, obukla najlipšu robu, i napunila pun ruksak dodatne opreme, ka da je spremamo Bože oprosti, na frontu, a ne u vrtič, jaslice dapače. Neka, neka se nađe. A ča ću ja sad poć Zakonitoj protivurječit. Na kraju san ja nosija bagaje, jerbo bi Vinku privalilo na kosti da ga je stavila (ruksak) pa bi ostala sa nogan u zraku ka gaštapan kad se privrne. Nervoza? Ma kakvi. Šefica se veseli, plješće rukican, još kad je sa menon učinila đir okolo vrtića i vidila da jemaju ljuljačke u tobogan, samo ča nije sama poletila unutra.
Eto, ulizli smo, a unutra koncert, "mamaaaaaaaaaa, tataaaaaaaaaaaa, plač, plač, šmrc, šmrc, oću doma, oću babi ....." Vinka to gleda i sve se smije. A meni se stegne oko srca. Gledan jesu li možda u kužini čistili kapulu, kad spremaju obid. Jerbo mi je suzu potiralo na oko. Nije. Nigdi kapule. Jema bit da mi se plače radi čega drugoga.
Prispili smo taman na marendu. Paštete i kruva. Nikad se tega doma nije okusila. Nije da nismo provavali. A sad teti Jasni ji iz ruke. A prvi put u životu je vidi. Garantiran!
Ništa mi više nije jasno. Iskipa san Vinkine bagaje u njezin ormarić, ona i dalje tamo sa ekipon melje paštetu, već pomalo i ćakula š njima, mislin na one ča ne revu za roditeljima. I vidi vraga, zvalo i je da se gredu vanka igrat. Asti, bilo je na brzinu "tata bog, evo ti 'ba' iden se ja vanka igrat". Potirala me je!
Uf, ko je ono spominja šok prvoga dana? Je, ali je ispalo da je na kraju šokiralo mene.
I ča ću, iša san u auto, a sve mi suza na oko, nisan tija da me vakoga vidi. Tete su rekle da dojden za uru i po. Ostavija san in vizitku da me zove u slučaju potribe. Greška. Teta, kojoj san da vizitku, zamalo je pala niza skale kad je vidila. Vizitku. Dobro je, preživila je. Teta, mislin. Ipak je prvi dan, da malu ne stresne. A ča je mene stresnilo, koga briga :-(
Evo, pišen ovo, i jedva čekan da pođen po nju. Tek je tri kvarta od ure prošo da je tamo. Kad će više deset i po.
|