Lipo ja učin svoga maloga da ne beštima, da ne vriđa starije, da pozdravlja na ulici, da bude finćukast, da se ne tuče, da prelazi cestu na zeleno, da ne baca otpatke po putu, da pomaže drugima, umiven gre u novi dan, i opranih zub u san.
Jubin ga, opraštan mu, darivan ga toplinon i jubavlju. Povrh svega toga ne da san u raskoraku, nego u špagatu za zadovoljit njegovu znatiželju i odgovorit na njegova pitanja o nogometu od postave svjetskih igrača do pitalica o seksu. Osin ča se ja trudin oko njega, trudi mu se i ćaća, škola, Crkva, pa i susidi livi i desni i oni s vrja ulice, novine, televizija, policija i vojska. Doma je pravi uncut. Ne može bit divljiji nego je! Rekla mi je učiteljica: „A bolje da van je taki doma, nego u školu.“ Još je nadodala: „Jebiga!“ Mislin, svaka njoj čast. Otvorena je i opuštena, baca na moderno, ali „Jebiga“ nekako mi ne ide u uvo od nje. Ajmo reč da to nije gruba rič, ka šta ni „sranje“nije gruba. Ne znan više. Nekako su makle sve te granice. S druge bande ne bi tila da mi dite doma pere sude, baca škovace, čini postelju, tuče bajame za kolače, piše domaće radove, a kad zakorači na ulicu postane razbojnik spreman izvuč bokser ili ne daj Bože nož. Morebit da zabadan svugdi nos pa puno razmišljan. A da se ja uvatin lipo posla, pa mi nećedu činit morbini u guzicu!
|