Nebitan trenutak vremena

12.02.2008.

I ostali smo samo ja i on. Ja, on i ulica. Ulica nije doživljavala nas, pa nismo ni mi nju. Hodali smo tako, ja i on, on i ja. Tišina koja je izlazila iz naših usta parala je uši. Jedino se čuo zveket njegove torbe. Bio je tako pravilan, usklađen s njegovim lakim koracima. On je jedan od rijekih koji nikad nije vukao tenisice po podu. Bio je drugačiji, poseban na jedan svoj način. Samo šuškanje naših jakana nas je odavalo da hodamo. Tišina je postajala sve glasnija. Moje misli su se gubile na putu do usta. Moja usta nisu bila u moći da nadvladaju muk. Moje oči nisu bile u mogućnosti da gledaju gdje je srce željelo. Tišina je vladala. I meni je to bilo smiješno. Eto tako. Usne su se same od sebe razvlačile u osmijeh kojeg nitko nije primjećivao...
Hodali smo tako, ja i on, on i ja. Mene je pokorila tišina, jer sam joj to dopustila. Moje srce joj je dopustilo, znatiželjno da vidi jer ju on može i želi nadglasati. I kad sam već pomislila da je gotovo, on je uspio. Izvadio je mobitel i progovorio nešto nevažno. Ja sam samo držala svoj osmijeh na licu. Možda sam nešto i progovorla. Nebitno. Bila sam ponosna na njega. Moje srce je bilo ponosno. Tišina je pokorena. On ju je pokorio. Kada su nam se putovi razišli, kada je opet nastupila tišina, moje srce je svejedno bilo sretno, ali ja nisam. Moj razum već odavno smatra moje srce luđakom. A ja... Mene ionako nitko ništa ne pita.
Hodala sam tako ja, sama s tišinom, i bajkom u mislima.

Photobucket

pozdrav
Komentiraj { 1 } Print - On/Off - #

<< Arhiva >>