Tinman

Jučer je bila godišnjica "Oluje". Prošlo je već 10 godina...Došao sam sa mora i dočekao me poziv za mobilizaciju. Nisam bio sretan zbog toga, mislio sam da ću morati u rov u Komarevo i gubit 3 mjeseca koliko su trajale smjene. Krenuli smo "Tamićem" prema Sisku i na glavnoj cesti, iza nas padne granata, jedno 20 m iza. Usrao sam se, nisam očekivao. Kamion nas je odveo u šumu, gdje su bili moji i, bilo nas je puno. Čudno malo za držanje položaja da nas je toliko. Vidio sam puno prijatelja i znanaca, i pričali smo kaj se dešava. Nitko nije imao pojma zakaj smo tu. Sreo sam Sašu. Došao je na odmor iz Južne Afrike doma, opet mu je smrdilo na rat i sam je došao. Dogovorili smo se da, ako se kome od nas nešto dogodi, ako poginem ja ili on, da javim njegovoj ženi da je stradao, a on mojoj obitelji. I krenuli smo u 4 ujutro do položaja, do sela. Točno u 5, naši minobacači su počeli ispucavati mine po četničkim položajima. I krenulo se, po šumi, maglovitoj i rosnoj, u akciju. Imao sam papovku, 30 metaka, gas masku i kacigu. Svi smo bili zbunjeni, nitko ne zna kam se ide, koliko će to trajati, kaj nas očekuje i slično. Došli smo bunkera. Iz njega je otvorena vatra na nas. Dva ranjena.
Ne da mi se više pisat, uglavnom, bilo je jebeno loše i bilo je svakakvo.
Ovo je pozdrav mojim dečkima koji su poginuli u «Oluji», pozdrav Grgi, Lipom i Horvatu, Pozdrav svim mojim prijateljima stradalim u ratu, volim vas, žao mi je kaj nismo zajedno, nedostajete mi…Usrani rat, promjenio me, mrzim ga. Prošao sam puno ratišta, i, nagledao se sranja, hvala bogu, nisam ranjen, jedino opičen u glavu al nisam jako…hahaha…