Charlie is good tonight

petak, 19.03.2010.

...sve sam vazdušastiji...

Sta je važno...ako se želi živeti u realnosti...potrebno je odrediti tačke apsolutne realnosti. Ili stubove koji drže građevinu tvoga života…zaljubljen sam u tebe…da…to je ono što me drži da ne odlutam…tvoje male ruke…upasana majica…dođi, mom mačoru je loše…nisi rekla…leonard cohen iz 88…problem je što apsolutna kategorija mora biti trajna…a, privid nije trajan…stubovi od snova…i onda…pomislim, ti ličiš na nekoga koga sam poznavao…na 10 upletenih prstiju, sa mojih 10 prstiju…na pismeniji deo budalaste jarebice…zeleno je dobro za tvoje oči…suzana je umrla…nisam bio na sahrani…nije ni trebalo…jer, nikada ne može umreti neko koga sam zvao sa mojih lutanja po banatskim noćima…reno 4 iz 88….neko ko me je hteo pozvati da mi čuje glas, a nije…neko ko me je voleo i nije me voleo…neko ko je voleo nekoga drugog, a ja to nisam verovao…i bio sam u pravu…da, to je tačka apsolutne realnosti koja me drži…pravilo: tačke apsolutne realnosti ne moraju biti materijalne i vezane za današnje vreme…

petak, 05.03.2010.

...to je to

ponekad otvorim novu stranicu, sa nadom da ovaj prekid...nije prazan list u vremenu...stanem, nešto napišem, setim se nečega....i nastavim, ne okrećući se...ako si nešto rekao, da li su te duhovi prošlosti prestali proganjati?...hm...znam i sada grešim, iskajavam greške, a pravim nove....pravdam se duhovima prošlosti, a grešan sam prema nekima koji su tu...sve što mi se dešava krajnje je komplikovano...kada se setim prošlosti, davne prošlosti....pomislim...da, onda je sve bilo jednostavno i kristalno jasno....i to nije fikcija...bilo je jednostavno i lako...ljudi...koje sam onda poznavao, a koje više ne srećem, govorili su u jasnim jednosložnim rečenicama samo ono što misle...gde su svi oni?...kao da sam, jednom, a ne znam kada...išetao iz meni poznatog sveta i ušao u meni nepoznati svet, u kome biljke imaju druge oblike, nebo drugu boju, a ljudi govore nekim meni nepoznatim jezikom...da ovde sam stranac. Moram da često da oćutim, kada imam neodoljivu potrebu da kažem...da ugušim osećanja...da patim, a da to niko ne primeti....i da budem sam...sasvim sam...noći su praznine...bojim se noći...bojim se da izgubim nadu, bojim se života koji postaje doživotna tamnica i retku, sve ređe skidam okove nerazumevanja i ponovo verujem da postoji izlaz...i još uvek tražim rupu u vremenu, grčevito pipam staklene zidove...želim da se vratim u moj svet u kome sve znam i u kome svi mene znaju...

srijeda, 03.03.2010.

...prvi pravi dan proleća...

...između virtuelnog i pravog proleća može biti čitava večnost...nisam siguran da je kalendarsko proleće značajnije od proleća u mojoj glavi...možda nije značajnije, ali je definitivno prijatnije...mnogo je lakše kada te hladnoća ne tera da se umotavaš u džempere i kapute koji te dave i kada možeš da počneš da šetaš prošlogodišnje patike, kupljene na kraju sezone (popust 40%)...još koji dan i isteraću motor...spremanje za sezonu lutanja...hm...koliko sam vremena ove zime proveo buljeći u monitor, koji me je spasavao od samoće...a, sada mi počinje da se čini nekako stran i nepotreban...

<	ožujak, 2010					>
P	U	S	Č	P	S	N
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30	31

Komentari da/ne?