ponekad otvorim novu stranicu, sa nadom da ovaj prekid...nije prazan list u vremenu...stanem, nešto napišem, setim se nečega....i nastavim, ne okrećući se...ako si nešto rekao, da li su te duhovi prošlosti prestali proganjati?...hm...znam i sada grešim, iskajavam greške, a pravim nove....pravdam se duhovima prošlosti, a grešan sam prema nekima koji su tu...sve što mi se dešava krajnje je komplikovano...kada se setim prošlosti, davne prošlosti....pomislim...da, onda je sve bilo jednostavno i kristalno jasno....i to nije fikcija...bilo je jednostavno i lako...ljudi...koje sam onda poznavao, a koje više ne srećem, govorili su u jasnim jednosložnim rečenicama samo ono što misle...gde su svi oni?...kao da sam, jednom, a ne znam kada...išetao iz meni poznatog sveta i ušao u meni nepoznati svet, u kome biljke imaju druge oblike, nebo drugu boju, a ljudi govore nekim meni nepoznatim jezikom...da ovde sam stranac. Moram da često da oćutim, kada imam neodoljivu potrebu da kažem...da ugušim osećanja...da patim, a da to niko ne primeti....i da budem sam...sasvim sam...noći su praznine...bojim se noći...bojim se da izgubim nadu, bojim se života koji postaje doživotna tamnica i retku, sve ređe skidam okove nerazumevanja i ponovo verujem da postoji izlaz...i još uvek tražim rupu u vremenu, grčevito pipam staklene zidove...želim da se vratim u moj svet u kome sve znam i u kome svi mene znaju...
Post je objavljen 05.03.2010. u 16:43 sati.