Charlie is good tonight

nedjelja, 15.06.2008.

15.

Hm....sedim i razmišljam o poverenju, a trebao bih o prolaznosti...koliko nam malo treba, samo apsolutna tačka u ovoj nesigurnosti...neko za koga ćeš znati da je uvek tu, da će uvek odgovoriti na tvoj telefonski poziv...da će se uvek naljutiti kada napraviš glupost i da će podrazumevati sve što uradiš dobro...svi mi imamo milion repova iz predhodnih života, koje ne možemo ili ne želimo da rešimo....i....kada ih neko drugi ima očajni smo...bežimo.....sakrivamo se u svoje ljušture.....pravimo privid spokojstva i istine...
Da li je iskrenost vezana samo sa životnim iskustvom.....da li godinama postajemo proračunatiji i manje iskreni...da...nekada nisam toliko lagao sebe i bio spreman na milion kompromisa...a...i drugi su bili takvi, čini mi se....ili, je to samo moja fikcija...
Ovaj grad...ulice koje se menjaju preko noći....sve više fasada sa mističnim zatamljenim staklima....sve više zatvorenih vrata koja nikada nisam i neću otvoriti....neki paralelni životi se odigravaju mimo nas...
Nikada mi nije bilo jasno kako je moguće nekoga ne videti godinama i kada ga sretneš, dovoljno je samo da ćutite i da se sve razumete....a, nekog sa kojim godinama živiš ne razumeš, i pored hiljadu reči....a, i on ne razume tebe ni jednu reč...
Koliko smo spremni da, po cenu toga da ne budemo sami, pravimo kompromise?
Noćas dok smo ćutali i dok je neko pokušavao da uđe u naš život, a od njega su nas skrivala zaključana vrata, osećao sam se tako poniženo...da li si osetila da sam otišao....negde....gde nema poniženja...ima tuge...ali, one iskrene...do svitanja sam te molio da me ne zoveš, više nikada....jer...ako me pozoveš vratiću se, a to me tako boli...

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.