Charlie is good tonight

četvrtak, 31.05.2007.

...postaje mi tesko da slazem reci...sve mi izgleda forsirano i vestacki...nisam vise ni siguran da je to samo razlog...moguce da se izgubio dublji razlog u meni da bilo sta, bilo kome kazem...

utorak, 29.05.2007.

...ponekad me uhvati neobjasnjiv bes...ne mogu da podnesem nikakav vid komunikacije, jer imam osecaj da se svi sagovornici izmotavaju...mozda previse trazim, u ovom vremenu elktronskih veza vise niko nema vremena da pokusa da posveti duznu paznju sagovorniku...

ponedjeljak, 28.05.2007.

isti

...jednom kada izadjes iz kruga prijatelja i pocnes novi zivot neke stvari pocinju polako da blede iz secanja. pocinjes da osecas nesigurnost, vec, kod banalnih svakodnevnih stvari: u obracanju prodavacici, kondukteru u busu...kada se nadjes u nekoj od prezivljenih situacija, one ti izgledaju nove i kao da ih je preziveo neko drugi...najgore je sto vremenom izgubis lakocu o ophodjenju i svaki verbalni kontakt ti postaje opterecenje...zamislis se...ako se jednom vratim, kako mogu biti isti?

Moderator jedini zenski

otvaranjem novih stranica, ne zatvaraju se stare...to je u ljudskoj prirodi. Ma koliko se trudili da neke stvari zaboravimo, one se ponovo vracaju. Dok citam kako te drugi vide ostajem iznenadjen: da li sam te je poznavao ili oni...Mora da si bila usamljena i ocajna poslednjih dana...isla na pecanje...hm...ti...I oni ti sada stavljaju plovak na grob...blesava Suzana...Usamljenost je strasna, covek pokusava da se priblizi drugima i da se prilagodi, protivno svojoj prirodi. Tuzno je kako od svega, oni koji polazu pravo na to da misle da su te poznavali, prave farsu. Pa, dobro...nadam se da si se elegantno odsetala...oni koji su ostali ni ne znaju ko si ti...pa mogu da ti menjaju ime u Zelda (vidim i ti si se tako potpisivala), Suza...i ko zna sta jos...Ponekad kucnem post...na onaj sajt...neprijatno mi da se forum posvecen tebi sasvim izgubi...jer si ti sve to sasvim ozbiljno shvatala...I, ako...sve to nema smisla...

nedjelja, 06.05.2007.

Od igara igram ruski rulet

Tihi, neprepoznatljlivi. Da se obistinilo ono što nikada nije imalo šanse da postane realnost, niko me ne bi iscelio kao što bi to on učinio. Ovako, kada je napokon bespovratno ostalo negde iza levog ramena, ove bolne lopatice, kada je nestalo ono što je odkrhkijihnajkrhkijeg rekonvalescenta (čitaj, mene) učinilo, bar na tren, srećnim, pomamnim, zanesenim različkom (istina, pomalo žilavo-bajatim) - sada mi izgleda da rekonvalescenta više i nema, jer mi izgleda da nema mene. A opet, i opet, i ponavljam opet, da se ono za šta su mi svi govorili da je nemoguće, a ja im nisam verovala (nije ni trebalo), da se to obistinilo, nikada mi nikakvi lekovi više ne bi trebali.
I ne veruju mi za ruski rulet.
Kada bi znali kako greše.

Ljudi sebi, često, pridaju neprimerenu važnost. Misle da se sve vrti oko njih. Tuđa osećanja posmatraju kroz svoju prizmu; misle da se sve što se događa u njihovom okruženju dešava uz njihovo neposredno učešće. Postaju nepovratno nesrećni kada shvate da se sve dešava i ako oni nisu učesnici.
Uvek sam bio jedan od onih koji su mislili da je neophodno da te svi vole i da je svakog briga kako se osećaš i šta osećaš. To je dovodilo do toga da sam u kontinuitetu bio nesrećan i razočaran, jer nikako nisam mogao da shvatim da se sve ljudske interakcije zasnivaju samo na ¨uzimanju i davanju¨. Koliko puta sam mislio da ljubav mora da bude obostrana. I sada mi je teško da shvatim da moje osećanje ne mora da izazove povratan efekat. Polako u meni sazreva racionalna misao da je ljubav samo egoistično osećanje koje se zasniva na nečemu što ima koren u individui i nije posledica nekog filinga koji je izvan bića. Voleti, zaista, znači ne voditi računa o povratnom osećanju. U osnovi ljubav ne treba da se zasniva na međusobnom odnosu, jer ako je to slučaj osećanja se zasnivaju na trgovini.
Sve ovo je posledica individualno male važnosti svakoga od nas na sudbinska dešavanja, na koja ne možemo da utičemo. O našoj sudbini ne odlučujemo, ma koliko se trudili, a većina stvari se dešava po nekim mehanizmima koje ne možemo da shvatimo.
Najveća prevara koju su nam usadili vaspitanjem je da se dobro vraća dobrim i da dobra misao ima za posledicu, neposredno, dobru misao. Treba nam milion godina da to shvatimo i da zbog toga ne budemo nesrećni.
U osnovi svako od nas je individua, koja se sticajem okolnosti našla u različitim interakcijama na koje sama ne utiče. Posledica toga je da se naš život sastoji od gomile stvari koje nam nisu jasne i za koje mislimo da su se nepravedno desile.
Ljudi koji nas okružuju su samo naša predstava o njima i čovek ne treba da je nesrećan i razočaran ako shvati da je neko sasvim različit od individualne slike nekog bića koja je nastala u našoj glavi. Zbog toga nekoga ne treba voleti ni manje ni više, treba voleti njegovu sliku u svojoj glavi. Ako se tako postave stvari to dovodi do toga da budemo manje razočarani i nesrećni.

<	svibanj, 2007					>
P	U	S	Č	P	S	N
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31

Komentari da/ne?