Tihi, neprepoznatljlivi. Da se obistinilo ono što nikada nije imalo šanse da postane realnost, niko me ne bi iscelio kao što bi to on učinio. Ovako, kada je napokon bespovratno ostalo negde iza levog ramena, ove bolne lopatice, kada je nestalo ono što je odkrhkijihnajkrhkijeg rekonvalescenta (čitaj, mene) učinilo, bar na tren, srećnim, pomamnim, zanesenim različkom (istina, pomalo žilavo-bajatim) - sada mi izgleda da rekonvalescenta više i nema, jer mi izgleda da nema mene. A opet, i opet, i ponavljam opet, da se ono za šta su mi svi govorili da je nemoguće, a ja im nisam verovala (nije ni trebalo), da se to obistinilo, nikada mi nikakvi lekovi više ne bi trebali.
I ne veruju mi za ruski rulet.
Kada bi znali kako greše.
Post je objavljen 06.05.2007. u 13:03 sati.