Kad Tibica voli plavuše…

Nisam osoba koja previše pamti detalje. Slušat ću vas sve šta mi kažete ali nemojte se čuditi ako nakon nekog kratkog ili dugog vremena jednostavno se nemogu sjetiti da ste mi to rekli.
Nije da vas nisam slušala, nije da vas ne doživljavam, jednostavno moj mozgojedac ne percipira neke stvari.
Moja koncentracija nije na zavidnom nivou i jednostavno riječi prolaze kroz mene.
Žao mi je zbog toga, nije to do vas….
No neke stvari pamtim…patim ko slon… neke stvari ne bi trebala zapamtiti ali eto jesam...

Kako su me držala neka razmišljanja o prošlosti(nebi trebala o tome ali nažalost ja se teško riješavam prošlosti) tako sam u zadnjih par dana s mozgojedcom tražila sve svoje ljubavi, simpatije, slučajne prolaznike koji su ostavili barem neki mali usputni trag.
Mislima su mi šetale simpatije još iz osnovnoškolskih dana pa sve do unazad nekoliko dana.
I valjda 90% muških pripadnika koji su me zaokupljali su bili plavuše.
Razmišljala sam o tipovima muških koji me privlače i bilo ih je svakakvih-punašnijih, dozlaboga mršavih, visokih da nosom mogu parat nebo, jedva viši od mene za koji centimeter-dva, širokih ramena, bez guze, feminiziranih, duge kose, proćelavih, dlakavih, babyface-a, svakakvih ali gotovo svima je jedna stvar bila zajednička-svi su imali ili smeđu (svijetliju) kosu ili plavu.
Samo jedan je imao crnu kosu I jedan tamno smeđu. Svi ostali su bili plavuše.
Slatke male plavuše.....
Plavih očiju, smeđih očiju, zelenih očiju...plavuše....

Možda zato jer sam ja prirodno tamnokosa su me oduvijek privlačile plavuše. Nisam nikad tražila specifično plavušu ali nakraju se uvijek nekako posložilo da je moje srce zauzela još jedna plavuša.
Tijekom godina mijenjao se ukus u popratnim detaljima ali plavuše su ostale plavuše.

Razmišljam o tome koga želim, kakav bi idealan partner trebao biti....
Zamišljam da je barem malo viši od mene, toplih očiju, mekih usana u kojima bih se satima i satima gubila, širokih ramena u čijem zagrljaju bih se otapala, mekanog trbuščića (ah šta ja mogu- meni ne treba sklesani Apolon nego mekani medo;), jakih ruku, da me zna nasmijati, da me zna utješiti, da mu nije teško ništa napraviti za mene i da je uvijek tu kad ga trebam.
Želim da je ponosan na mene i da je sretan što je sa mnom i da bi cijelom svijetu htio to reči a ne me skrivat kao neku porculansku figuricu u kutiji daleko od svih.
Da je nježan, romantičan a opet ne Mr. Feminizam.
Želim nekog s kim se mogu smijati a da šala nije niti rečena. Želim nekog u čijim očima ću ja biti sve i nekog tko će u mom srcu biti sve.
Želim nekog tko će me voljeti. Želim nekog kog ću ja moći jednog dana voljeti.
A ako će k tome biti i plavuša...pa neću se buniti;)

I još da se zove.... ;))))) ah mali L.