Damn…I don’t like it…

Evo i danas sam zapela na jobu.....
Ili to ili ostajanje prek tjedna do ko zna kad.
Rekoh da ne mogu više tako. Rekoh da ili će se mijenjat stvari ili ja odlazim.
Rekoh. Ne porekoh.

Kako ljudi sve rade samo da se ne bi neke stvari doznale.
Evo rekla sam da ako se stvari ne počnu mijenjat oko mene da ću problem sdresirat na višu distancu.
Ako nit viša distanca to ne riješi da ja odlazim.
I to ne ono sa mjesec - dva dovršavanja posla.
A ne.
Odmah.
Isti trenutak.
(sad bi netko bio ponosan na mene...ali nekog nema....)

Rezultat-pa ne može se to tak brzo, za to treba vremena ali eto nešto ćemo smisliti.
Mene to ne zanima.
Hoću promjenu odmah i sada.
Rezultat-razmislit će šta može odmah a ja nek samo kažem šta mi treba za olakšavanje problema. (Čak i laptop mi se sad nudi da ne moram dolazit u firmu nek da mogu i od doma raditi ako je baš nešt jako hitno-kao da je meni cilj da radim još i doma! Moš si mislit)
Sad bi sve dali. Samo da ne odem.
Mene obećanja više ne zanimaju.
Hoću akciju.
Nema akcije bit će reakcija.
La-Pa-Pa!