četvrtak, 25.02.2010.
Moj prvi dodir s Japanom
Ovo će bit interesantno iskustvo 
.
Ma znala sam to čim sam počela raditi na projektu s Japancima, ali svejedno, iskustvo je uvijek zabavnije od razmišljanja . A tek sam nekoliko sati ovdje.... .
Običaji i praznovjerje
Došla sam na kratko i znam da ću se sutra vidjeti s grupom s kojom sam zadnjih mjesec dana dosta surađivala i stvarno mi je lijepo raditi s njima (Japanci i Indijci). I nekako, kad se naš tim skuplja, uveli smo nepisano pravilo da donesemo nešto iz zemlje iz koje dolazimo (mogu kriviti jedne ukrajinske čokolatine za dobivanje na kilama ).
Znači, običaj među nama je i inače takav, čitala sam da Japanci vole darivanja, "dolazim u goste" prvi put, ljudi s kojima ću se sresti su mi dragi. Što drugo, nego jutros na aerodromu odlučim kupiti moje omiljene irske čokolade. Vidim novo pakiranje s po četiri kutije i uzmem odmah dva. U avionu, napokon, otvorim vodič kojeg sam kupila, ali nisam imala vremena proučavati i s velikim interesom se bacim na poglavlje o običajima i pravilima ponašanja.
Jedno od pravila je: "Nikada ne poklanjati 4 nečega!" . Baš sam ubola .
Što sad učiniti kad se sutra nađemo u uredu? Kupila sam 2 pakiranja, ali svako s unutra 4 kutije....Sve skupa je 8, ali sada mi taj broj 4 bode oči.
Ako maknem vanjsko pakiranje, ono unutra nije tako lijepo pa mi ni to ne valja (jer sam isto tako čitala da Japanci drže do prezentacije).
Prvo sam mislila podjeliti s Evropljanima u hotelu. No, danas sam već srela neke od tih Japanaca i moj prvi dojam je da nisu oni baš tako uštogljeni kako ih knjige opisuju. Dobro, ovo su poslovni ljudi koji rade za američku firmu i vidim da se i oni prilagođavaju našim običajima. Npr., gledajući knjige, nisam se mislila rukovati, ali oni su meni prvi pružili ruku kad smo se upoznavali... Prvi dojam mi je da su, pogotovo mladi, svjesni razlika, prihvaćaju ih i prilagođavaju zapdne običaje japanskima kad su s nama u kontaktu. Svi ti koji su mi pružili ruku, pri tome su se i naklonili. Pa tako sada radim i ja....Čekam hoće li mi netko pružiti ruku, a i lagano se naklonim...
No, da se vratim na svoje 2x4 kutije čokolade.
Nekolicinu od te grupe koju trebam sresti sutra sam upoznala danas. Oni su kombinirali japansko-europsko ponašanje, a u jednom razgovoru su i spomenuli da ću vidjeti koliko je Japan različit te se pri tome šalili. Možda da odnesem 4x2 kutije čokolatina i ispričam cijelu priču? U svakom slučaju to sam najviše 'ja'... Meni je prenaporno izmišljati izgovore i onda poslije morati misliti što sam kome rekla pa sam valjda zato pobornik iskrenosti. Vidjet ćemo kako ću sutra ujutro razmišljati kad napokon malo odspavam.
Želim ti pomoći, ali ne želim kasniti
S aerodroma do hotela sam išla nekim autobusom/shuttleom. Kad sam prišla šalteru da kupim kartu, cura koja je prodavala karte mi je rekla da sljedeći ide za 2 minute, a onaj poslije za sat i 20. Odmah je, samoinicijativno, nazvala vozača i rekla mu da me pričeka. 2 minute su prošle dok sam potpisala slip i dok se karta isprintala. Izletim iz zgrade, a kad prema meni trči neki muškarac u unformi boja kao ti autobusi i počne mi brzo vući kolica s prtljagom iako sam i ja već trčala....nije da sam se gegala ili normalno hodala.
Aerodrom je daleko i put kroz grad traje skoro 2 sata...Što bi irskom ili hrvatskom mozgu bila minuta dvije u tom slučaju? :)
Bilo bi: "Take your time, love." ili "Polako, ima vremena...i onako je gužva u gradu.". To mi je sve bilo tako simpatično .
Ajme što volim putovati!
- 12:46 -
Komentari (22) - Isprintaj - #
.
