Pjesme s drugog kata
23.04.2007., ponedjeljak
|
Talog od četiri večeri piva me rastegne zamotanoga u lancun, i uključi mi se bojler u glavi i jebe me onda nesanica. Asimptota padanja u san je nečemu u meni izgleda grozan momenat, jer se trzne kad vidi da se treba predat u nešto čudno i opušteno. I vrućina u glavi iščupaje stalno neke krive stvari vanka, u nekoj šepavoj dijalektici di je perverzna podsvjesna želja da kopam po nečemu, par onome šta želi da budem miran, a razrješuju se ne trećim pojmom, nego prvim, onim lošijim, i vrte se tako u krug, kao bizarna izvedba neuspješnog dizajna perpetuum mobilea (e, da je ovo znat deklinirat kako treba...), koja kontra svega razumnoga i kontra svačije želje na kraju radi. Isusa ti, šta je ovo nezgrapno. I brojevi se igraju na svoj način, sami sa sobom pričaju, jer di bi inače četiri večeri za redom, svaku večer, riješio četiri pive? Ali mi se čini da je na kraju svega, pred jutro, bio neki lijepi san. I zašto sam nakon tako malo spavanja se moga dignit tako lako? Treba sam bit leš, nešto ide naopako. Al sam sad nešto tup, vidi čuda. U onim halucinogenim polusnenim momentima u dubokim odvojenim satima, ima sam neku sliku u glavi di se oko mene slažu sivkasti blokovi sa zaobljenim rubovima (i nekakav kruti, al ne puno tvrdi materijal), a neki su onako mineralno providni, kao neke vrste kocki leda, i ograđuju me od ljudi. Bah. Neke stvari me izgleda opsjedaju zadnjih dana. A nešto sam lijen aploudat nešto novo pa ću opet uljepšavat post sa nečim šta se ionako može vidit.  |