Pjesme s drugog kata
24.01.2006., utorak
|
Hladnoća se polako uvlači i unutra. Al ipak je u zidovima toplo, još mogu bit bos i u kratkim rukavima. Doma je sigurno. Šta bit će ne bi bilo tako da sam u Sibiru. Šta radiš kad ti krepa grijanje, i kad ga nema, kad ti kuća nije toplija nego vanka, i zidovi više ništa ne znače, jer kakva je to sigurnost ako nema razlike između ta dva svijeta. Živilo centralno. Zima je ruska, ja zadnjih misec dana čitam ruse. Samo potvrđuje to da sam najvažniji na svijetu, i da se sve vrti okolo mene. Jel mogu izabrat neki drugi da se okači na mene? Nije da je posebno grozan, samo bi ja treba složit da bude nešto bolji. Sinoć mi je palo na pamet nešto o sebi, nešto šta pari dobra ideja, samo kao i svaka misao u onome krasnome raspršenome periodu pred san, ujutro ne izgleda nešto strašno upečatljiva. I totalno je emo, pa je neću ovde pisat, bilo je malo puno toga u zadnje vrime. A bilo bi prekrasno da mogu i skroz budan razmišljat isto tako. Totalno tečno, šareno, na momente krasno koncentrirano i skokovito. E, i iznenađujuće, volim kad sebe uspijem iznenadit, samo šta se onda razbudim, pa jebemu. Vrti mi se tako neka muzika po glavi, nešto šta znam, i onda se lagano razmota i razvije u nešto skroz novo, deseto, moje i krasno. Pa onda, puf, ode. Ali tako znam da se negdi ispod budnosti kuvaju neke lipe stvari. Samo, bog te pita oću ih ikad uspit iskopat. I mislim da mogu ustanovit zakon o šestomjesečnoj dilataciji (glavno da zvuči mudro). Naime šta, šest drugoga, u ponediljak, držim na faksu predavanje o Irskoj. Ono šta sam ovo lito putova, jerbo je to serija predavanja koja se drži na faksu, pa je eto i mene sad red. Pa sad gledam slike, i... dobre su. Puno bolje nego šta sam ih se sjeća. To je dobro. Isto tako, bilo bi lipo da kad me uvati depresija zbog nečega čega me već trebala uvatit, da se onda ne održava nekom autokatalitičkom reakcijom, hraneći se čime god da joj dođe pod ruku, a pogotovo ne da se pretvara u metadepresiju, di sam depresivan jer sam u depresiji, a to mrzim. Jel čuješ Dida Mraze, jebenti sanjke? No, eto. E, i polomilo se jedno stablo na livadi isprid zgrade. Ima bit da ga je snig bia dotuka. A prije koju godinu kad sam ubija vrime radeći omote za spržene CDe, poslužilo je bilo za This is Stina Nordenstam. Evo:  Evo, sad vidim da je tekst malo preširok za Firefox. Nek se jebe. A sredit ću to valjda. Kad mi se bude dalo. |