Pjesme s drugog kata
14.11.2005., ponedjeljak
|
Isto isto. Kad treba prevest dane u tekst, postanu isti. Topološki ista krivulja, razlike integrirane sjećanjem u glatki graf. Ali dokle nema asimptota dobro je. Makar bi koji skok dobro doša. Sad će matematičari dignit kuku i motiku na mene zbog ovog razbacivanja pojmovima. I gledam, di su mi ljudi u blogu? U životu ih ima. Nemam pojma nekako. Simptom, ima bit. Možda ako ih bude u blogu, onda ću manje zatvarat vrata i prozore u snovima. Zadnjih četri-pet dana je bilo zabavno, pa kad ovako počnem pari da grintam. I ako pričam o kristalnim malim lampicama od maslačaka uz autoput, tamo uz Rudeš, navečer po mraku, o svitlima, žućkastim, zelenkastim, žućkasto-zelenkastim, u plavo predvečerje na rebrima od Zagrepčanke, gori visoko, o novome neboderu koji je treći onima u Čazmanskoj, i svi izgledaju ogromno i prisutno u 2 ujutro, umočeni u izmaglicu, onda pari da se ponašam autistično, i da se ne družim. A kad mi je tako lakše pisat, i volim te detalje, i ima mista mi u glavi za sve to, a međuljudska komunikacija mi nekako, na neki način, pozadinski, uvik nekako štekće, i uvik me nečega strah, pa onda uvik prije ne pišem, jer nikad ne znaš. Ma, možda zvuči lošije nego šta sam mislia, i ponekad bi ovo gori bilo duže, zapetljanije u sebe, oštrije i šiljatije. A ja večeras stojim doma, jer oću ostat doma, odmorit se, čitat, naspavat i ne pit ništa. Je dobro kad želim to, a ne očajnički se maknit od doma. Osjećam se popunjeno, bez šupljih mjesta pod kožom koje mi jebu ravnotežu. To je dobro. Sad, samo mi fali jedan skok u grafu, jedan pomak da krivulja konačno bude nova i prava. I kad sam raspoložen, pari da se rastvaraju vrata, onako ka ona na velikim zgradama, puno paralelnih krila i sva se otvore. Casa del fascio šema. Uh, nezgodna zgrada za primjer, ma, šta sad ima veze. Fascinira čovika to šta su me gnjavili godinama sa vjetrobranima, i sad ti taj trust mozgova na faksu ukloni vjetrobran, i pretvore hol u ledaru. Koliko blesav moraš bit da to napraviš? Pa sad na ulazu stoji isprintano A4: "Molimo, zatvarajte vrata". Tukci. Nerad me frustrira, više nemam pojma kad sam pošteni dan odradia na poslu, a u početku je tako super, surfam, čitam, gledam. Sad mi je to dosadno, a osjećam se i blesavo, ostali rade, ostale grupe imaju posla. A eto, barem lovu dobijam. Priča sam ove snove stalno zadnjih par dana, pa neka sad idu i tu, za one na drugim mistima. Bila je predizborna debata u Engleskoj, i Blair je u svome govoru usporedia nešto, nešto puno bitno, sa sokom u tetrapaku. E, onda je za govornicu, nasuprot njemu, doša... kako se to kaže? sugovornik? kontragovornik?... e, taj, uzea tetrapak u ruku u pročita sastojke soka, i reka "Očekujem poantu.". I svima je bilo jasno da on očekuje od Blaira da im reče šta je mislia sa svojom usporedbom, a jedino Blair to nije shvatia, i čeka je da ovaj nastavi govorit. I ispa glup. Ha. Aktivističkog li sna. A u drugome sam kasnia na posal, koji je u Podsusedu, pa sam se sitia da... e ovako, toponimi su post facto, otprilike odgovaraju položaju mista u snu, ali nisu u biti bili. samo se radi o zapadnome rubu grada... u Prečkome mogu uvatit poštanski mlažnjak, samo šta moram požurit, jer ovi uz poštu prime samo pet ljudi. Bia je neki kišni dan, samo bez kiše, i trava je bila totalno zelena i bili su neki šumarci, a ja sam uvatia avion i onda se to pretvorilo u neki tulum kojega se ne sićam. Bah. Cat and girl je super strip, a Bldgblog je prekrasan. |
02.11.2005., srijeda
|
Ne odustajat. Ovo ja sebi, mislia sam se dignit od stola i ić tuširat. Nema do metanečega za počet pisat. Treba bi postojat randomizer za početne rečenice, tako da kad imam prvu mogu nastavit o ova zadnja tri siva dana. Ne bi da se neko zajebaje, i namjerno naštimava stvari. Odma prvi pravi dan zimskoga vremena dođe zimsko vrime, sumrak od jutra, ručak po mraku. Kad ne moram ništa, ugodno je to (u razumnim količinama, neću u nordijske zemlje zimi, ubijte me radije), doć doma skinit se skoro skroz, provitravat tijelo cili dan zamotano u robu, i noge stisnute sa bičvama i postolama. Bos sam i sretan. I relaksirajuća jesenja muzika, recimo Empty House Cooperative. A, to popodne, sad mi sviraju Hüskeri. Land Speed Record, jedini njihov skroz dobar. Neke stvari su sređene. Prozračnije se sad osjećam. Čak sam i suđe danas odma sprema u mašinu. Jedan lončić, jedan vindijin puding sa žlicicom zalipljenom za osušenu čokoladu, ostavim ih svako jutro gore na kauču, i onda tri jutra, tri lončića, tri pudinga, tri kućerina. Onda ih stvarno moram skupit i stavit prat jer samo tri pota imam. A danas sam ih odma stavia u mašinu. Koja dinamičnost, a? Pa sam se konačno riješia one nesretne Vegete šta mi je došla u ruke. Kad sam na riži skupa sa Vegetom istresa i nešto mrtvo i krilato, dobia sam opravdanje. A to su ti dvostruki standardi, jednaput sam iz kutije u vagu istresa riži, dvi te beštije, žive, i par grozdova njihovih jajašaca. Pobaca sam to sve, ali sam ostale ove riži pojea. Šteta bi ih bilo bacit. Sad sam neku večer sanja kako sebe ne smim pustit unutra. Uspia sam se skoro zeznit, otvorim vrata i vidim sebe, i sa olakšanjem se idem pustit unutra, pa se u zadnji čas sitim i zatvorim vrata. Ali nisam baš izgleda kao ja, bilo je više nekako jajasto lice i neka čudna frizura. I zašto mi kosa izgleda najbolje taman prije nego šta je trebam oprat? A ako je sad ne operem, sutra će bit loša. Ha, window of opportunity šema. Možda da dan i po nakon pranja kose stojim doma, onda se pokažem samo tu jednu večer, pa proces ponovit. Idem se sad tuširat, jer nisu svi prešli na zimsko računanje vremena. Grijanje mi gase uru vrimena ranije, ali zato i porno kanal počinje u deset. Stvari se izbalansiraju. Barem dokle ne shvate da su se zajebali. Da ne zaboravimo čemu služi sunce:  Od sutra, puno koncerata u KSETu. Može. |