Pjesme s drugog kata
26.05.2005., četvrtak
Igrao se kućanskih poslova, tuširao, sjedim, evo me.Meni bi bilo neugodno imat sluškinju po kući. Je, ne bi mora peglat, je, ne bi mora usisavat, je, ne bi mora prat špaher, kuhinju, banj. Ali mi isto ne bi bilo fino imat neku treću osobu koja mi se mota po kući i radi te grube poslove. Pa neka ja platim, to bi mi svejedno izgledalo kao da imam slugu. Kao poštenom, školovanjem klasno osviještenom djetetu, ne bi mi bilo ugodno. A i išlo bi mi na živce, ne mogu se opustit ako mi netko nepoznat trčkara po kući. Pa se sjetim jednoga plana zgrade u... a nemam pojma, slabo pamtim ulice, jedna od onih okomitih na Vodnikovu. Nego, lako šta veliki stan ima prostorije za poslugu. Piano nobile, kućevlasnik, fala bogu da će imat (a bia sam unutra, posluge više nema ali je stan dobrim dijelom u izvornome obliku. monstrum). Stvar je da mali stan na prvome katu, stan od kakvih šezdeset kvadrata ima sobu za sluškinju. Dnevni boravak, spavaća soba za njih dvoje, kuhinja, banj i služinska soba. Meni je to neshvatljivo. Manje sam introspektivan u zadnje vrime. Ne znam je li mi tako draže. Ali sam se sitia svoga pupka danas. Čudan dio tijela, a? Dosta vrimena je bilo otkad sam zadnji put pogleda unutra. Dubok je. Inače, u utorak sam pisa. Pojelo mi post. Nešto nije bilo u redu s nečim, pa nisam moga napisat ni: "Smeće mi pojelo post. Jeba im pas mater." A posli mi se nije dalo. Tek danas me opet uvatila volja za nešto napisat. Neću se ništa iz toga posta pokušat prisjetit, ne da mi se. Ma bit će da ni nije bilo ništa baš interesantno. Dobro je šta sam gotov sa korekcijama šuma i polja. Karte su sad skroz precizne, samo po svoj prilici podosta netočne. Eh. Palo mi je na pamet kako se, otkad je napravljen kolektor u Splitu, gubi krasna i izražajna riječ "fonja". To je ono u šta nam je upada balun kad bi igrali u parku na Matejuški isprid kuće. Izvukli bi ga vanka (ne daj bože da je trebalo skakat na brodice od ribara, jer bi ih onda trebalo privuć, a konopi su bili nešto najstrašnije) i držeći ga najmanjom mogućom površinom vrhova prstiju, nosili ga prat preko ceste na fontanu kraj Fife. Sad mi je čudno kako nam je bilo skroz normalno prat balun koji je upa u more. Znači da je bia previše šporak da bismo ga gurali obučenim nogama po podu. Vidiš ti to. Rafa je više čvrsta šporkica. Valjda, malo sam to zaboravia. Svijet je očito malo čišći nego u osamdesetima. |