Znam da dugo nisam pisala posteve. Blog mie onak, zapušten, pust, jadan. xD siroČek. Biće bolje. :)
Em ovaj... onda.. idem neš napisat xD
------------------------------------

Hvata me neki sjeban osjećaj. Zašto baš prije mora, dan prije neg što trebam kretnut, mene uhvati neka nostalgija.
Fale mi ljudi za koje nikad nisam mislila da hoće, osobe koje su mi bile naporne, dosadne. Njihovo društvo nisam valjda ni željela.
Ma da, prije zapravo ni nisam željela ičije društvo. Čudim se zato što sad imam prijatelje.
Da, baš sam neki dan pričala s Teom kak sam ja bila u osnovnoj onih prvih par godina užasno povučena i sramežljiva. Sad je to nepojmljivo, osim kad sam s nekim ljudima,
Obično se zapravo pred novim ljudima ne ponašam kao ja. Čudna sam. jebiga.

No dobro, srenula sam s teme.
Dakle, čudno je to što mi fale te osobe s kojima nisam bila toliko dobro, bar ne u mojim očima. Ali valjda nije čudno što mi fale osobe koje sam obožavala, a tako smo se brzo zaboravili, tako brzo našli novu ekipu.
Kad se vidimo, poljubimo se u obraze, izgrlimo se, i pravimo se kao da smo si tako dobri. A nakon par minuta nestane tema jer više ne znamo ništa jedno o drugom, naši životi su i tako odvojeni, krenuli drugim putem.
A još je gluplje to što si uvijek kažemo: "moramo skoro na kavu" iako dobro znamo da ni ja ni on/ona neće prvi podići slušalicu
Jadno, zar ne?
Kako se ljudi u određenim trenutcima ponašaju ponizno, ljubazno a zapravo bez razloga, ako ti ta osoba ništa ne znači ništa.