Suncokreta2

Dakle, od kud da počnem....

Znate ono kad ljudi koji imaju osakaćeno jedno osjetilo , razviju do savršenstva neko drugo osjetilo...
E.
Ili recimo kad je neko jako talentiran recimo u slikanju nema razvijen osjećaj za matematiku.
Eto to nisam ja, mislim ja sam multitalentirana.

Gdje god taknem ja to mogu i znam, imam talenta i gotovo (o.k. jedino mi baš crtanje ne ide, al Bože moj)
Dakle, talentirana, multitalentirana, čudo prirode.

Al neodlučna.

Teško mi se bilo odlučit šta mi je prioritet. Pa se dajem na sve strane.
Šteta bi bila da se ne dajem, šteta, prava šteta.
Ali običan čovjek, kakav sam ,eto čak i ja, ima neka čisto fizička ograničenja , i tako...
Volim govorit, štoviše, predivan sam sugovornik, predivan sam monogovornik, mislim predivna sam.

Predivno i pišem, i pjevam, i plešem i kuham i čistim i organiziram, i zabavljam i biram i diram i ....

I kako onda da uskratim svijet za jedan od svojih talenata, kako?
Ja zapravo nemam na to pravo, jer ako mi je Bog dao sve te talente ja sam dužna koristiti ih.
Samo nekad, ipak nekad, se desi da fizički moje krhko tijelo ne može podnjet toliki pritisak pa malo zašteka.

Eto to se dogodilo i ovih dana. Izgubila sam glas, zapravo imam tešku upalu grla, glasnica i svega šta ide u paketu, kad kažeš grlo....
Boli, ne mogu gutat al najstrašnije je šta ne mogu govorit, mislim mogu ja govorit ali glas ne ispuštam.

Koja šteta, mislim šteta za ovaj svijet, za ljude koji tako vole moj glas, moje pametne rečenice, moje vrckave dosjetke.
Šteta, baš šteta..
.
Al eto kako sam ja predivna ja i u tim teškim životnim trenucima nađem utjehu...
Vjeru u bolje sutra, zahvalnost za bolje jučer...
Zapravo prekjučer, ustvari prekprekjučer...
Dakle 23.7.

Moji prijatelji su se vjenčali, ozakonili svoju ljubav pred bogom i svjedocima i počastili nas sa definitivno najboljim pirom do sada.
Nevjerojatno dobra kombinacija, ljudi dobre volje, bez onih standardnih podrugljivih pogleda "vaš i naši", od prve sekunde tako velika količina sreće i međusobnih simpatija kulminirala je cjelovečernjim puštanjem glazbe iz ruke ili uređaja poznatog gospodina Duplančića, poznatijeg kao izgubljena generacija.

Ja sam zahvalana šta sam unatoč boli grla imala glas, tad, pa mi je manje bitno šta ga nemam sad.

Znate onaj osjećaj kad izađeš vani na čik pauzu i pitaš se "ma zašto ovaj čovik ne može pustit samo jednu lošu stvar, da mogu u miru zapalit"

Zbog njih i njega opet virujem da bi se nekad , možda, rado udala...
Dobro ne moram se baš udavat , recimo mogla bi nešto slavit, na primjer neku okruglu rođendansku brojku ili recimo otplatu zadnje rate kredite.
Pa onda skužim da za dvi godine ću baš imat priliku da sve to lipo zaokružim.

Kad smo već kod rođendana...
Zanima me kako neki ljudi ne veličaju svoj rođendan, mislim kako neko može reč da mu rođendan, njegov, vlastiti nije bitan...
To je ili notorna laž ili taj neko sebe stvarno ne voli.

Ja recimo sebe baš volim.

Ja recimo mislim da je dan mog rođenja.

26.7.

najvažniji dan na kugli zemaljskoj, ne zato jer se tada rodio ni Tajin tata, ni Mick Jagger, ni mali Marko, nego baš zato jer sam se rodila ja.

Jer sam uljepšala ovu planetu za cijelo jedno JA.

Jer sam učinila sretne tolike ljude svojim postojanjem i mnoge ću još usrećit.
Najvažniji dan .

Je danas, upravo sad.

Taj dan se događa.

Nemam glasa , pa dodatno usrećujem nekolicinu ljudi, ali i oni mene čine sretnom jer su tako sretni zbog tog mog malog problema.
Guštam ih slušat kako mi vare u slušalicu, kako mi pišu poruke i i valjaju se po podu od smija.
Poklanjaju mi sreću, neopisivu.

Volim poklone, nije važna vrijednost nego koliko je neko mislio na mene... Sad će opet monogi reč kako im pokloni nisu bitni, ma daj, kako licemjerno.

Eto danas, za sada najlipši poklon koji sam dobila je telefonski poziv izviđačkog odreda moga diteta, drito sa Zlarina.

I mnoštvo dice koje mi je zapivalo veseljka, ma ko to more platit...
Neke su stvari jednostavno ne procjenjive...

To je zato jer se triba znat veselit takvim stvarima, ja sam veseljko i gotovo...
a oni koji me znaju to vole a volim i ja njih.

Užasno me živciraju ljudi koji stalno kukaju - vruće je, cidi mi se znoj, postotak vlage u zraku je nepodnošljiv, užga se beton, prevelika je gužva....

Ma dajte ljudi, dovedite se u red.

Lito je!

Pa kad će bit vruće nego sad, pa kad će bit gužve nego sad, a vlaga, 'ebala vas vlaga!
Najbolji primjerci su mi oni koji se zatvore u stan i upale klimu, pušu i dahću da im nije za živit.

Ma kako nije za živit?

Liti se samo živi.

Nema kužinavanja. Pome, kukumari i konzerve tune sasvim su dobre. Voće domaće na svakom kantunu, ne moraš se pitat oće li ova breskva imat okus one jagode ili balancane iz Španjolske. Sve je puno soka i slasti.

Ajme ljudi moji, lito je!

Lipo je!

Je cidi se znoj, pa šta.

Volim taj osjećaj vrućine, čak i litre znoja koje mi se niz tilo cide. Dođeš doma, presvućeš se u kupaći i baciš se u more. E!

Robu samo provućeš kroz vodu i za po ure je suha.

Nema peglanja, nema škole, nema, kuvanja.

Gosti ti ne dolaze doma, družiš se samo po kafićima, zidićima i ostalim ćima...

Sve je opušteno.

Ja jednostavno ne razumim ljude koji side doma i nije im ni do čega.

Jer im je vruće, ma vidi molim te!

Alooooo, lito je!
Ne triba se šminkat jer se šminka ionako otopi, ne triba sušit kosu, ne triba oblaćit tri sloja robe, ne triba zavezivat špigete.

Stvarno me živciraju ljudi koji grintaju na lito.

Ma vidi ti to, od kuda im pravo.

Nek malo muče, il nek se maknu od mene.

Živciraju me ljudi koji stoje doma i žugaju na ono šta se događa vanka.

A nemaju pojma, kako lipo je liti živit, bilo di.

Eto, imala sam moralnu obvezu stat malo na stranu lita. Ma bilo di da je to lito.

Triba se samo maknut, pobić iz stana, svak se može negdi razladit. Nego ljudi nemaju volje, samo grintaju i umaraju me.

Molim vas zaobiđite me ako mislite grintat, jer to je za mene grijeh.

Lito triba slavit, veličat i divit mu se.

Predivno je.

Vruće, sunčano, sparno, bučno, budno i razuzdano.

I šta sam još ono tila reć?

Ima jedan bend, TBF se zove.

Ulipša mi svako lito sa svojim pismama. Pa mi onda to lipo lito bude na stotu potenciju lipo.

Neki dan sam se zapitala baš, jeli normalno da u ovim godinama ludim za nekim bendom. Ali to mi se događa.

Ne mogu si pomoć.

Govore , pivaju, recitiraju sve ono šta je u meni ali ne znam izbacit van.

Ma zbog njih se čak osjećem i zaljubljeno.

Totalno.

Skroz.

Ne znam u koga, ali to nije ni bitno.

Važan je osjećaj.

Jer taj mi se osjećaj sviđa.

Liti sam uvik bar u njega zaljubljena (o litu ja i dalje)

Ovoga sam i u novi album TBF-a.

Taman kad pomislim ne može bolje, ono bude.

Neki dan na koncertu mislim se, kuže li ovi klinci ove pisme.

I jesu li svjesni da ih ne kuže.

Možda tako ni mi nismo kužili tekstove nekih pisama.

Zapravo na koncerte takve tribali bi ić samo oni koji ih razumiju i isto misle.

Zapravo litovat bi tribali samo oni koji vole lito.

Zapravo , nemojte mi grintat, molim vas.

Neda mi vas se slušat, jer guštam.

U nećemu u čemu bi i vi mogli guštat da ste u stanju vidit i čut sve to lipo.

Lito, lito, lito.

pa šta da je vruće, pa šta da se cidi znoj.

A kad će nego liti...


amo jednu ono ljubavnu skroz