Suncokreta2

Čudno je vrime i čudan je tlak u zraku pa još pomrčina mieseca i eto ti zdravstvenih problema!

Ja inače osoba kojoj je tlak uvik u normali, ali ovih dana bijem bitku sa niskim tlakom.
Sad, kako to nije normalno stanje za mene i kako se niko nije navika gledat me ovakvu, svakakvu nikakvu, počeli su se nadmetat ko će da me jače zdrmat i dovest mi tlak u normalu.

Prvo dite, vratila se sa ekskurzije, još tri dana škole, još sve ocjene ne zaključene, ona je na nekom devetstosedamdesetišestom planetu, a svaka ocjena se broji za upis u srednju. Kao srednja bi joj trebala bit odrednica ko će i šta bit i oće li uopće šta bit u životu.

Ajme zašto to učim svoje dite kad ni sama u to ne virujem....

I sve je to dovoljno da me izbaci iz takta.

Ali ne, kako kod mene sve mora bit priko mire, pogađate već- ima još!

Tlak mi je još uvik nizak, uši stalno začepljene, bez snage sam, nemam ni volje ni force...

Brine se prija, možda imaš mononukleozu, kažem to sestri koja je poznata ka hipohondar, čujem ona već moli Boga da je mononukleoza jer mogla bi bit i leukemija.

Tira me na vađenje krvi.

Ja je poslušam, ali sad se ona još više brine jer ja ne idem u likara osim ako me stvarno nešto ne boli...

Tlak još uvik nizak...

Pijem čistu izvorsku vodu, pijem ko zna kakvu crnu kavu, al nikako razbistrit glavu...
Uglavnom, prije par miseci kupila sam auto.

Registrirano do sutra. I još za ne falit - na dubrovačkim tablicama...

Odem platit porez, država uredno uzme lovu. Sad lik mi je reka da požurim jer mu je marenda u 11, i požurila sam (bio je zgodan ko bi mu zamirija)

ali sve u svemu, tlak se nije prominija.

Savjetuje mi lik, da odjavim tablice prije nego istekne registracija da se posli ne tramakajem.

I ja ga poslušam.
MUP ispostava Split.

19 sati.

Prostorije prazne.

Predajem uredne papire, knjižicu vozila, kupoprodajni ugovor, tablice i potvrdu o plaćenom porezu.

Na šta mi službenica uz zabrinuto klimanje glave govori kako ja ne mogu odjavit ploćice mog automobila jer one zapravo nisu moje nego prethodnog vlasnika, koji btw živi na Pelješcu.

Pa eto nema drugog riješenja nego sve dokumente i tablice triba poslat na Pelješca , odjavit ih, i poništit podatke u knjižici vozila, tek tada ja mogu dobit svoje pločice i upisat svoje podatke u prometnu i knjižicu vozila.

Ja sva očajna pitam ima li iti jedan drugi način, tila bi ić na put, tila sam sutra registirat auto. ali nema. Jebiga.

Izađem iz zgrade, prija zove nekog priku iz policije, može sli se šta učinit, ne zna znat će sutra ujutro.

Čujem se sa starom, ona baš, igrom slučaja sutra iz Orebića ide u Ston koji je udaljen samo 60 kilometara pa ne bi bilo loše da joj pošaljem sve dokumente i da ona to obavi sutra u Stonu.

Brzinska odluka, čekati odgovor prijatelj ili poslat sve busom koji ide za Velu luku u jedan posli ponoći .

Ma neću riskirat. Šaljem sve staroj. Bus kasni, ali ipak dolazi u 1.30 Sve je poslano.

Stara preuzela. Super.

Tri propuštena poziva, mama.

Nazovem, bolje da nisam.

Ovi u Stonu govore da se sve to obavlja u Splitu, da se ta odjava ne može napravit u Stonu, jer sam ja vlasnik automobila, a unazad dva miseca donešen je zakon da se pločice iz bilo koje županije mogu vratit bilo di u Hrvatskoj.

U međuvremenu zove prija koja mi javlja da prika može sve riješit. E jebiga pločice, ugovor i knjižice su na krivome mistu, u Stonu.

O.K. šta možemo učinit, osim beštimat, urlat, plakat... Danas sam uzela dan godišnjeg (starog) da registriram auto na vrime kako bi mogla otputovat ( i potrošit stari godišnji u zakonskom roku).

Ma otputovat ću ja u p.m.

Ovi u Stonu govore da ja kao vlasnik to mogu napravit samo u Splitu i da di mi je kupoprodajni. ma sve vam je u fascikli, aaa nisu vidili.

Opet na policiju, ali oni opet kažu da ne može, jedino može vlasnik tablica odjavit tablice i poništit knjižice osobno, ali čovik to ne može prije petka, da ne kažem da triba učinit put od 120 kilometara.

Pa dobro aj nek napravi u petak.

Pa šta sad, registrirat ću auto u subotu ili ponediljak.

E ali ne može ni to.

Jer u petak više ne važi registracija, dakle ne važi mu više njegova prometna i bla bla, pa onda to mogu napravit samo ja (vlasnik automobila) i to u Splitu. Zakon se mora poštivat.

Šta sad, triba opet sve poslat nazad, čekat petak da mogu prijavit auto na sebe i vratit tuđe tablice koje više ne vride.

E ma čekaj, policija iz Stona četvrtkom dolazi u Orebić pa bi se to možda moglo napravit i tamo, ako čovik pobigne sa posla na po ure, e moglo bi se. Ali u Orebiću moš samo vratit pločice, ali se dokumenti poništavaju samo u Stonu.
Skočija mi je tlak, malo je reć.

Potrošila sam dan vrimena, živaca, love i još ću, a da ne kažem kako se osjećam ka idiot na kvadrat.

Popodne idem kod one svoje prije sa šaltera, pitat ću je da mi da pismenu izjavu šta ja tribam radit i nek se potpiše. Ljudi su puno suosjećajniji i spremniji na suradnju kad im znaš ime i kad imaš njihov potpis, osim bračnih drugova, al to je neka druga priča...

Ovaj put sam uspila ozdravit zahvaljujući misnitarstvu unutarnjih poslova i njihovim djelatnicima, automatski sam uštedila novce ministarstvu zdravstva jer mi ne tribaju ljekovi za podizanje tlaka...

Školstvo nam je u kurcu kad me nije uspilo toliko dignut tlak, samo se nadam da mi na jesen neće tlak opet padat jer se bojim kako bi mi ga ministarstvo pravosuđa diglo u po minute...

Smirla sam se, nigdi mi se višene žuri, ionako je lakše sve riješavat kad istekne rok, nego na virme, e to ću učit sovje dite, jebeš ocjene na kraju godine to će mo rješavat kad bude kasno, garant će se upisat u neku elitnu školu...

Jeli to južina ili horoskop i još tisuću nekih problema ne znam.
Al znam da sam baš malodušna, ono cila sam bezvoljna i ne vidim svitlo na kraju tunela.

Ka se dovoljno dobro ufilmim u ulogu turbo nesretne osobe, koja ne vidi izlazi iz nastale životne situacije, i kada se počnem , baš ono, intenzivno bojat da sutra može bit i još gore. Čujem tako tužne i žalosne priče, pa shvatim da je moja jedna tako obična , bezvezna i totalno ne zanimljiva , možda čak i ne dovoljno tužna, jadna i kukavna, životna priča.

Ono običan prosjek, ništa posebno, niko se ne bi ni sažalio na tu moju priču a kamoli suzu pustio.
Ma čak ni ja sama, ono ka grintava sam i ljuta i zabrinuta i pesimistična al ne mogu plakat.
Izgubila sam vjeru u bolje sutra, a meni je to strašno.
To mi je najstrašnije.

Svi nešto pričaju o smaku svita, ka da priželjkuju. Ja recimo mislim da mi nismo te sriće.

Jer onda bi recimo moja banka bila u minusu, na primjer ako bi smak svita bio prije 6. miseca 2013 ja svojoj banci ne bi uspila isplatit glavnicu, a da ne pričam o minusima na karticama, sve kartice kod iste banke. Ili recimo moje osiguravajuće drušvo kojem ja uplaćujem minimalnu mjesečnu svotu kako za svoj život ( a neš ti života) tako i za svoje auto (a neš ti auta) ... Ili recimo moj bivši muž koji me više ne bi mogao zakidat za alimentaciju, joj koliko bi taj čovjek bio u minusu...
a tek putničke agencije koje 4 dana eskurzije naplaćuju po suho zlato, ali zato u 12 obroka...


Zapravo tek sad vidim koliko sam sebična, koliko razmišljam samo o sebi ...
A svuda oko mene, tik do mene, toliko poštenoga svita, koji se žrtvuje i muči. Ni glasa ne ispušta. Koji se boji sigurno više od mene tog smaka, ali ne kuka , ne plače ne zapomaže. Stojećki trpi i čeka. Riskira a zapravo ne prifitira .

Vjerojatno se nadaju da će ginut kao žrtve pa da će ih primit na vratima raja, jer svi znamo da je ovaj život nebitan u odnosu na svu vječnost koja nas čeka tamo negdi ...