Suncokreta2

Nešto mi nije jasno.
Izađemo mi ponekad u neki klub, dobro ajde svi znate da je to Pino.
I stvarno nam uvik bude dobro. Stvarno se tu dođemo dobro isplesat i provest, da ne spominjem konzumacije ovog i onog.
I stvarno je čudno kako nam ulete neki čudni tipovi. A da ne kažem , kad se osvrnem, da su svuda oko nas neke čudne face.
Imaju dva tipa koja nam redovito ulete. Ali kakvi su to uleti, za umrit od smija. Priljepe se ka lumpari (priljepci) i ne puštaju. A fascinira me to šta se oni ne miču koliko god im mi pokazivale da su nepoželjni. Još me više fascinira šta se ni ne potrude zapamtit naše face, mi njihove jesmo, nego svaki put uleću po istom scenariju. Slučajno čak jednog od njih dvojice znam, još sa faksa, i onda je bio davež.
Nedavno su nam, njih dvojica, uletila čak dva puta , u jednoj večeri. Ali ne zato šta smo mi njima pretjerano interesantne, nego zato šta smo se prvi dio večeri nalazile na jednom mjestu a drugi dio na nekom drugom. Ajde dobro, da nas ljudi ne zapamte , dva puta u misecu ali dva puta u jednoj večeri, da nisu u stanju potrudit se zapamtit kome su sve uletili. E to mi nikako nije jasno.
Ma dobro, nek su ljudi i očajni, ali koliko im je uopće stalo ne biti očajni, kad se ne potrude ni obratit pažnju na ljude , kojima se navodno nabacuju.
To ja nikako ne razumim.
Ima još smišnih situacija. Cilu večer plešemo, zato smo i došli, i stvarno i ne primjećujemo ljude oko sebe. I onda na kraju večeri , na odlasku, nam se obrate ljudi, pruže ruku i kažu bilo nam je drago gledati vas. Ha ha ha.
Ma jeli to normalno. Doć u neki kafić ili klub, kako hoćete, stajat cilu večer za šankom, ne micat se od njega, ma koliko god muzika pozivala na ples. I buljit u ljude koji plešu. Ne mogu virovat.
Sinjali smo i jednog lika koji stoji , sam cilu večer, ne miće se i ne razgovara ni sa kim. Alo. Tu nešto ne štima.
Pa se pitam, ima li tu normalnih ljudi? Ako nema, šta mi tu radimo? I zašto je nama tu dobro? Ili ih možda i ima , ali ih mi ne primječujemo, ko ni oni nas! Primječujemo samo te, malo neobične. Ne znam, nisam sigurna.
Prića druga.
Ima jedan kafić u gradu. Za njega ne znate, pa vam neću ni reć ime. Svira super muzika. Ljudi su svakakvi i nebi mogla definirat ko tu dolazi i zašto. Mi dolazimo zbog super muzike i zato jer se tu dobro osjećamo, ka u dnevnom boravku. Sidimo neku večer. I ulaze dva tipa. Smišna. Jedan je baš smišan. Pa ih ka sve nešto slučajno pogledavamo. I ćorav bi skužio da ih neko mjerka.
Normalno, nama je to kao neka zezancija, i guš je promatrat reakcije ljudi, kad skuže da si ih primjetio. Znate ono, govor tijela. Tipa, na koju stranu mu je noga okrenuta, jeli mu noga priko noge, kako drži ruke i to… I tako zakljčujemo da bi baš bile face kad bi nam poslali piće po konobaru ili nam uletili sa pričom oćeteli šta popit.
I… Odjednom, uleti nama neki tip, skroz deseti, pita nas cure možemo li vas počastit pićem? A mi ostanemo zblesnute. Od kuda se ovaj pojavio. Piće smo odbili, stvarno pristojno, a tip se okrenuo i otiša iz kafića.
Blesavo skroz. On uopće nije sidio u tom kafiću, nego je uša, vidio priliku, odradio ulet i otišao. Pa će tako uć u neki drugi, treći ,sedmi kafić. Dok mu ulet ne upali.
A ovi ka smišni i normalni. Di su oni i šta rade?
Ma nemojte mi reć da je istina, da su muškarci ka wc, ili su zauzeti ili usrani!