09.06.2006., petak
12.- NEMAMO NIŠTA
 Jutros sam se probudijo u vlaku, negdi između Novog sela i Vimkulje, točmije negdi oko Spačve. Čmarger je kljucao na neudobnim sjedalima novog, klimatiziranog vlaka , a Sakati je pušijo u hodniku.Ako ovo čita neki peder: nije klečao već je stajo i pušijo bijeli marlrlrlboro s koridora. Vraćali smo se svlakom iz Lozane, s konvencije o upotrebi sterojida u bezopasne svrhe. Najzanimljiviji dijo seminara je bila degostacija sterojida koje smo degostirali redom. Pravila i običaji nalažu da se sterojidi malo promućkaju u ustima i ispljunu, al to nas nije jebalo ni pet ni šest posto već smo sve popili. Vidno nabildani jedva smo se ugurali u vlak Frangfur-Cirih-Lozana-Zidani most-Zagreb-Vimkovci-Beograd-Skoplje-Tesaloniki . Mašinovođa je forsiro tenpom i uz kašnjenje od 2 ipo sata stigošmo do granice faking evroske unije s Hrvackom. To znamo potom kad nam ulete carinici. Odma smo jim bili sumljivi: bili smo nabildani, dobro smo izgledali i bili smo sami nas trojica.  "Aha! Pederi! Šta imate za prijavit? " -" Nemamo ništa!" To ji je još više iziritiralo te počeše s premetačinom.Morali smo se i naguzit dok su nam s baterlanpom pregledavali otvore. Osjetijo sam svjetlost u čmarnu prolazu prvi put u životu.Bilo je predivno. Zadovoljno sam prdnijo cariniku u glavu, a ova se zabila u pepeljaru odbivši se natrag meni s nosom u guzicu. Tako sam izgubijo nevinost.  |
