Bob Dylan

Odlomak iz autobiografske knjige Boba Dilana


Kod Vudi Gatrija, u ludnici

Oko podne, probudio me je miris pržene slanine i luka sa plinskog šporeta. Kloi je stajala nagnuta nad šporetom, a ulje u tiganju je cvrčalo. Na sebi je imala japanski kimono preko crvene flanelske suknje, a taj miris štipao me je za nozdrve. Poželeo sam da imam gas masku.
Još ranije sam planirao da odem da vidim Vudija Gatrija, ali kada sam se probudio, napolju je besnela prava oluja. Pokušavao sam da Vudija posećujem redovno, ali sada je to postajalo sve teže i teže. Vudi je sada bio zatočen u bolnici Grejston, u Moristaunu, u Nju Džerziju, a ja sam tamo obično odlazio autobusom s terminala Port Autoriti, putujući oko sat i po, a zatim pešačeći preostali deo puta od oko pola milje, uzbrdo do same bolnice, sumorne i preteće granitne zgrade - ličila je na srednjovekovnu tvrđavu. Vudi je uvek tražio da mu donesem cigarete marke "rali". Tokom popodneva, obično sam mu svirao njegove pesme. Ponekad bi me zamoliio da mu odsviram određene pesme - "Rangers Command", "Do Re Mi", "Dust Bowl Blues", "Pretty Boy Floyd", kao i "Tom Joad", pesmu koju je napisao nakon što je video film Plodovi gneva. Znao sam sve te pesme, a i još mnoge druge. Vudi nije bio slavna ličnost tu gde se sada nalazio, i to je bilo zaista čudno mesto za susret bilo s kim, ponajmanje s istinskim glasom američkog duha.
To mesto je, zapravo, bila bolnica za mentalno poremećene bez ikakve nade u ozdravljenje. Po njenim hodnicima čulo se cviljenje. Većina pacijenata nosila je loše i neodgovarajuće prugaste uniforme, i dok sam ja svirao Vudiju, oni su se besciljno tumarajući sakupljali i razilazili. Jednom čoveku glava je neprestano padala na kolena. On bi je podigao, a ona bi mu onda ponovo pala. On bi je zatim ponovo podigao, a ona bi mu onda iznova pala. Jedan drugi čovek mislio je da ga jure pauci, i zato se neprestano vrteo ukrug, lupkajući se šakama po rukama i nogama. Neko ko je mislio da je predsednik, nosio je na glavi šešir Ujka Sema. Pacijenti su kolutali očima, jezikom, njuškali vazduh. Jedan momak je neprekidno oblizivao usne. Dežurni u belom mantilu rekao mi je da taj momak jede komuniste za doručak. To mesto bilo je zaista užasno - Vudi Gatri nije bio svestan ničega od svega toga. Jedan bolničar ga je obično dovodio da me vidi, a onda ga je, posle izvesnog vremena, odvodio sa sobom. Bilo je to teško i psihološki iscrpljujuće iskustvo.
Tokom jedne od mojih poseta, Vudi mi je rekao za neke kutije s njegovim pesmama, koje još niko nije video i na koje nije komponovana muzika - rekao mi je da su one u podrumu njegove kuće na Koni Ajlandu i da ako hoću mogu slobodno da ih uzmem. Dodao je da ako želim bilo šta od toga, odem do Mardži, njegove žene, i objasnim joj zašto sam došao. Dao mi je uputstva kako da stignem do njegove kuće. (...)
Danas neću ići da obiđem Vudija. Sedeo sam u Kloinoj kujni, a vetar je napolju zavijao i fijukao. Mogao sam da gledam kroz prozor na ulicu i da je vidim u oba pravca. Padao je sneg nalik beloj prašini. Gore, uz ulicu, u pravcu reke, opazio sam jednu plavušu u bundi, s nekim čovekom u teškom kaputu koji je hodao hramajući. Gledao sam ih neko vreme, a onda sam bacio pogled na kalendar na zidu.
Mart se zahuktavao svom svojom žestinom, a ja sam se još jedanput upitao šta će biti potrebno da uradim da bih dospeo u studio za snimanje, da bih potpisao ugovor s nekom folk diskografskom kućom - da li se približavamo tome? "Sa gramofona sam slušao "No Happiness for Slater", pesmu The Modern Jazz Quarteta.
Jedan od Kloinih hobija bio je stavljanje fensi kopči na stare cipele, pa je izrazila želju da to uradi i sa mojim.
"Tim tvojim čizmetinama dobro bi došle neke kopče", rekla mi je.
Odgovorio sam joj, neka hvala, ne trebaju mi nikakve kopče.
"Imaš četrdeset i osam sati da se predomisliš" nastavila je ona. Nisam nameravao da se predomislim. Kloi je ponekad pokušavala da mi udeli neki materinski savet, naročito u vezi sa suprotnim polom... da ljudi upadaju u svoje sopstvene frke i da onda prestaju da vode brigu i o sebi i o drugim ljudima podjednako. Taj stan bio je pravo mesto za zimski san.
Jednom sam bio u kujni i slušao Malkoma X kako govori preko radija. Objašnjavao je zašto ne treba jesti svinjetinu i šunku, rekao da je svinja u stvari jedna trećina mačka, jedna trećina pacov, jedna trećina pas - da je nezdrava i da je ne treba jesti. Čudno je kako se neke stvari lepe za čoveka. Nekih deset godina kasnije, bio sam na večeri u kući Džonija Keša, u okolini Nešvila. Bio je tu i veliki broj drugih kantautora. Džoni Mičel, Grem Neš, Harlan Hauard, Kris Kristoferson, Miki Njuberi i još neki drugi. Džo i Dženet Karter bili su takođe tu. Džo i Dženet bili su sin i ćerka A. P. i Sare Karter i rođaci Džun Karter, Džonijeve žene. Oni su bili neka vrsta kraljevske porodice, kada se radilo o kantri muzici.
U Džonijevom velikom kaminu plamteli su i pucketali panjevi. Posle večere svi su posedali naokolo u rustičnoj dnevnoj sobi s visokim drvenim gredama i velikim staklenim prozorima koji su gledali na jezero. Seli smo ukrug i svaki kantautor odsvirao je po jednu pesmu, a onda dodao gitaru sledećem. Obično, komentar je glasio, "Baš si je dobro zakucÔ". Ili "Da, čoveče, rekÔ si sve u tih nekol’ko stihova". Ili, možda, nešto poput "Ta pesma u sebi sadrži mnogo istorije". Ili "Uno si čitavog sebe u tu melodiju". Uglavnom komplimenti. Ja sam odsvirao "Lay, Lady, Lay", a onda pružio gitaru Gremu Nešu, očekujući neku vstu reakcije. Nisam morao dugo da čekam. "Vi ne jedete svinjetinu, zar ne?" upitao me je Džo Karter. To je bio njegov komentar. Sačekao sam jedan sekund pre nego što sam odgovorio. "Mmm, ne gospodine", uzvratio sam. Kristoferson je skoro progutao svoju viljušku. Džo me je upitao: "A zašto?" Tada sam se prisetio onoga što je rekao Malkom X. "Pa, gospodine, to je donekle lična stvar. Ne jedem to, ne. Ne jedem nešto što je jedna trećina pacov, jedna trećina mačka, i jedna trećina pas. Jednostavno, nema dobar ukus." Istog trenutka zavladala je neprijatna tišina koju si mogao da zasečeš jednim od noževa sa trpezarijskog stola. Džoni Keš se skoro presamitio od smeha. Kristoferson je samo zatresao glavom. Džo Karter bio je zaista nešto posebno.
U Rejevom stanu nije bilo nijedne ploče Carter Family. Kloi mi je pljusnula šniclu i luk na tanjir i rekla: "Izvoli, ovo će ti dobro doći." Ona je bila krajnje kul, hip od glave do pete, malteška mačkica, ljubitelj trave - uvek je znala da uradi pravu stvar. Ne znam koliko je trave pušila, ali sigurno mnogo. Imala je takođe sopstvene ideje o prirodi stvari, rekla mi je da je smrt veliki glumac, da rođenje predstavlja ugrožavanje privatnosti. Šta čovek da kaže na to? Ne možeš da kažeš ama baš ništa na tako nešto. Ne možeš da dokažeš da nije u pravu. Njujork je nije nimalo uznemiravao. "Gomila majmuna u ovom gradu", rekla bi ona. U razgovoru s njom odmah ti je sve bilo jasno. Uzeo sam šešir i kaput, zgrabio gitaru i počeo da se oblačim. Kloi je znala da pokušavam da se probijem. "Možda će se jednoga dana tvoje ime proširiti poput prerijske vatre", rekla mi je. "Ako ikada dođeš do par stotina dolara, obavezno mi kupi nešto."
Zatvorio sam vrata za sobom i izašao u hodnik, a onda se spustio niz spiralne stepenice, stigao do hola s mermernim podom u prizemlju i izašao kroz uska vrata u dvorište. Zidovi su mirisali na hlor. Izašao sam dokono kroz ta vrata i došao do trotoara kroz kapiju od kovanog gvožđa, obavio šal oko lica i krenuo ka ulici Van Dam. Na ćošku, prošao sam pored konjske zaprege natovarene cvećem, potpuno prekirvenim providnom plastikom, a vozača nije bilo nigde na vidiku. U ovom gradu mogao si da vidiš gomilu takvih stvari.
Folk pesme brujale su mi u glavi, kao i uvek. Folk pesme predstavljale su angraund priču. Ako bi te neko upitao šta se dešava, ti bi mu rekao: "G. Garfilda su ubili, stavili ga u horizontalni položaj. Nema mu spasa." Eto, to se dešava. Niko nije imao potrebe da pita ko je g. Garfild, već bi svi samo znalački klimnuli glavom. Sve je bilo jednostavno - uklapalo se u neku vrstu sjajne formule.
Njujork je bio hladan, prigušen i tajanstven, prestonica sveta. Na Sedmoj aveniji, prošao sam pokraj zgrade u kojoj je nekada živeo i radio Volt Vitmen. Zastao sam na trenutak, zamišljajući ga kako piše štampanim slovima i opeva istinsku pesmu duše. Jednom sam tako stajao ispred Poove kuće u Trećoj ulici, i isto tako tužno zurio u njegove prozore. Ovaj grad ličio mi je na neki još neistesani kameni blok, bezimen i bezobličan, koji ne pokazuje nikakvu pristrasnost. Sve je uvek bilo novo, neprestano se menjajući. Na ulicama nikada nisi mogao da vidiš onu istu, staru gomilu ljudi.
Prešao sam iz ulice Hadson u ulicu Spring, prošao pored jedne kante za otpatke prepune cigala i svratio u jedan kafe. Kelnerica za šankom nosila je veoma tesnu bluzu od jelenske kože. Ispod nje ocrtavalo se njeno lepo zaobljeno telo. Imala je metalnocrnu kosu obavijenu maramom i prodorne plave oči, krejonom oštro iscrtane obrve. Poželeo sam da mi zadene ružu. Nasula mi je vrelu kafu, a ja sam se okrenuo ka uličnom izlogu. Čitav grad ljuljao mi se ispred nosa. Imao sam jasnu predstavu o tome kuda, šta i kako. O budućnosti nisam imao razloga da brinem. Ona je bila neprijatno blizu.
PREVEO S ENGLESKOG Dejan D. Marković