Vladimir Arsenijevic

Uplašena životinja reži na sve i svakoga

Vladimir Arsenijević govori za Glas javnosti o književnosti, svojim i tuđim stavovima i strahovima

Sve što ljudi rade, a ne ugrožavaju susede, sasvim je u redu. Ako postoji društvena grupa koja smatra da su marsovci i ima ih dvanaest, pa osnuju svoje udruženje - za mene je to sjajno

Pisac Vladimir Arsenijević jedan je od retkih na kulturnoj sceni Srbije koji se uporno, dosledno, skoro instiktivno, suprotstavlja ovdašnjoj klaustrofobiji i primitivizmu. Arsenijević je bio član žirija na prošlogodišnjem konkursu za "queer" priču u Zagrebu. Knjiga najboljih priča ovih dana objavljena je u Zagrebu, a u utorak uveče usledila je i promocija u Beogradu. Termin "ljueer" (čudan, bolestan, bolešljiv, drukčiji, pomaknut, homoseksualan), polako (a kako će drukčije) zauzima svoj prostor i u Srbiji, a ova knjiga se najavljuje i kao "test naše tolerancije", miks "normalnih" i "nenormalnih", gej i strejt priča.

Šta je uopšte "Queer"?
- Ima puno, puno značenja i datira od kraja 19. veka, kada je označavao bizarnu i čudnu osobu. Od osamdesetih godina ovog veka "ljueer" ima apsolutne i neposredne veze sa ljudskom homoseksualnošću, i svim vrstama seksualnog identiteta koje se ne uklapaju u društveno prihvaćene. Mada, organizatori konkursa su smatrali da u našim okolnostima "queer" ne označava samo iskakanja iz prihvaćenih normi ljudske seksualnosti, već su tvrdili da je "queer" i samohrana majka i Srbin u Hrvatskoj, Albanac u Beogradu.

Jedan ste od retkih ljudi koji u ovoj konzervativnoj sredini otvoreno brani pravo na različitost?
- Nervira me potreba ovog društva da se brani od svega što ne razume. Kao tinejdžer odlazio sam u London i tamo me nije fasciniralo ono što je englesko, nego baš činjenica da je to toliko šaren grad koji u sebe može da propusti najrazličitije kulture. Ova kultura to nikada nije umela. Ovde postoji neverovatan konzervativizam, i pojačava se sa mlađim generacijama, a to uznemirava. Mislim da je sve što ljudi rade, a ne ugrožavaju susede, sasvim u redu. Ako postoji društvena grupa koja smatra da su marsovci, i ima ih dvanaest, i osnuju svoje udruženje - za mene je to sjajno. Ali ne, mi smo naučili da je sve što je drugačije strašno i pretnja za naš klimavi identitet. Uplašena životinja reži na sve i svakoga, zadovoljna leži i posmatra svet sa mirom.

Kakvi su tekstovi koje ste čitali, da li govore drukčijim, tolerantnijim jezikom?
- Desetak odsto je vrlo dobrih, neki čak i blistavi. Ali, sve ostalo je sa stanovišta književnog kvaliteta prilično mršavo. Bilo je priča koje su bile direktno zabrinjavajuće. Kada smo objavili Pet Kalifi, koja piše drastične lezbijske sadomazohističke porno priče, razmišljao sam šta porno priču čini pornografskom. Shvatio sam da, ukoliko u porno priči, gde je krš i lom od seksa, imamo dve osobe koje dobrovoljno razmenjuju emocije, priča prestaje da bude pornografska i vulgarna, već postaje nešto složenije. Kao tinejdžer sam bio fasciniran Fasbinderovim urbanim bizarnim pričama. To je bilo umetnički neverovatno, a spram morala, cenzora i "mame i tate" apsolutno neprihvatljivo. Tad sam otkrio pank rok, koji je sav bio u suprotstavljanju, i to je nešto što vučem do sada. Ali, vidim da se današnji tinejdžeri lože na Karadžića.

Jeste li sigurni?
- Ma da, mene često zovu na neke tribine po srednjim školama i tamo svašta čujem. Meni je jedan petnaestogodišnjak pričao o zakopanim srpskim kostima. Krv i zemlja, on to meni priča, pa to je mrak i mračina. To je nešto što se u ovoj zemlji sistematski, s visokih nivoa društva, promovisalo kontinuirano petnaest godina. Kada su ti naši nazovipesnici i intelektualci već tako natopljeni krvlju, ne treba da čudi što jedan petnaestogodišnjak tako reaguje.

Ti tzv. desničari, konzervativci, očigledno imaju svoj prost, ali jasan sistem vrednosti. Šta je sa onima koji su s druge strane?
- Devedesete su bile lagodne u činjenici da smo sve mogli da svalimo na leđa jednog čoveka i tu se negde krije najveća krivica tog dela našeg društva. Milošević je bio kriv dok nij e otišao u Hag i izgubio svaki kontakt sa našom realnošću, a ona je ostala ista, u nekim segmentima je još gora. Gde smo onda mi? Koješta se okupljalo na antimiloševićevskim protestima, s idejom protiv čega su, ali ne i za šta. I tek kada je sve puklo kao šuplja tikva, videli smo kakve političare i ideje imamo, koliko ima skrivenog ili otvorenog šovinizma, provincijalizma. I nedostatka vizije šta sa ovom zemljom treba raditi.

Vama ništa nije smetalo da napišete kvalitetnu knjigu?
- Knjiga "U potpalublju" je eksces, jer da je za njom usledio niz mladih autora, onda bi se moglo govoriti o jasnom odnosu prema tome. To je slučaj, nešto što se preotelo ljudima koji inače blokiraju takve stvari. Da ne govorim o šteti koju čine veliki izdavači poput "Narodne knjige", koji zasipaju tržište stotinama katastrofalnih izdanja, sramotnih spram bilo kog kriterijuma. Bilo bi pametnije da Ministarstvo kulture neke pare odvoji upravo za mlade pisce, jer fakat da nikada nije subvencionisana nikakva edicija prve knjige. Ovde se svake četvrte godine dolazi na poziciju nulte tačke. Onaj donosi figuru Draže u Ministarstvo. Pa da li je taj čovek normalan? Ministarstvo je moja stvar, to pripada građanima, na šta to liči da ti donosiš neke svoje privatne stvari? Hoću li ja donositi Supermena?

Loše strane Beograda

- Pogledaj na šta liči naš grad. Beograd je sjajno urbano mesto. Kada govorimo o lošim stvarima, imamo visok stepen zagađenja vazduha, gradski saobraćaj je katastrofalan, klasična urbana košnica, što nije neuzbudljivo. Njujork je veliki i zbog svojih loših strana. Ali urbane sredine su uzbudljive upravo zbog te mešavine svega, jer dobićeš rak pluća kada izađeš na ulicu, ali imaš Metropoliten, pa ćeš moći da vidiš i fantastične izložbe. Ovde ćeš isto da dobiješ rak pluća, ali nećeš videti nikakvu izložbu. Ja kao Beograđanin o Beogradu imam katastrofalno mišljenje, jer živim u njemu, znam koliko je težak, ali mislim da to suštinski govori o mojoj ljubavi za ovaj grad. Ovo je mesto gde ja o stvarujem ceo svoj život. Ja nemam neki rezervni grad.

Problem srpskih muškarčina

- Ovde je reč o dubokom problemu identiteta. To je već ona poslovična priča o onoj prekinutoj gej paradi kada idu ti "antigej" tipovi, nazovi muškarčine i skandiraju "je... pedere". Mislim, ako mrziš pedere, možeš da radiš bilo šta, ali zašto bi jeÖ pedere? Ima tu nečeg indikativnog. Ja nisam gej, ali pokazujem elementarnu empatiju, pa me uznemirava kada se ljudima osporava pravo na nešto na šta sami ne mogu da utiču.
Za mene je to tužno, ne volim da vidim da ljudi ne mogu da se realizuju kao osobe u potpunosti. I to jednostavno ne govori o tim manjinskim grupama već o našem društvu i do koje je mere ono trenutno nezrelo i nesposobno da uđe u svet koji se nalazi svuda oko nas.

Tatjana Čanak