Slobodan Trkulja
Instrument kao duhovno oružje

Na omotu debi albuma „Prizivanje kiše“ (PGP 2002) grupe „Balkanopolis“, njen osnivač i „ideolog“, multiinstrumentalista, kompozitor i aranžer Slobodan Trkulja zahvalio je Bogu što ga je blagoslovio talentom, korenima koji su ga preporučili belom svetu i drvetu od koga su napravljeni instrumenti na kojima od detinjstva, samouk svira.

Tada nije zapisao, ali je izgovorio kasnije kako je razmišljajući o muzici i svojim „ludim“ krosover idejama znao da će svet, pre ili kasnije, početi da se okreće po njegovoj zamisli: Mada je i bez formalnog muzičkog obrazovanja bio opsednut tradicionalnim srpskim drvenim duvačkim instrumentima, zvanično muzičko obrazovanje stekao je studirajući saksofon na Džez konzervatorijumu „Van Amsterdam“. Trenutno je na postdiplomskim studijama u Roterdamu. Nakon serije koncerata po Holandiji, Trkulja i „Balkanopolis“ započeli su 3. decembra turneju po Srbiji fantastičnim koncertom sa Beogradskom filharmonijom.
Kako ste prevalili put od samoukog muzičara do diplomca Džez konzervatorijuma „Van Amsterdam“?

- Moja učiteljica Amalija Kučmaš usmerila me je na osnovnu muzičku školu i klarinet, ali nakon par godina rada otkrio sam neparne ritmove, narodnu muziku i kompletna priča o vežbanju etida i skala momentalno je pala u vodu. Vremenom sam otkrio zvuk gajdi, bio totalno opčinjen njihovim sirovim i senzibilnim zvukom. Lagano sam počeo da otkrivam suštinu i način sviranja naše muzike. Prvi klarinet mi je otac prokrijumčario iz tadašnje Čehoslovačke; gajde sam kupio tokom turneje po Kanadi; makedonski kaval od prijatelja iz Skoplja; bugarski kaval dobio od jednog Irca u malom holandskom selu; prvi jermenski duduk dobio na korišćenje od vladike Porfirija iz manastira u Kovilju (kasnije sam kupio duduk od profesora iz Jerevana koga sam upoznao u Amsterdamu), a za saksofon sam morao da razočaram mamu jer sam joj potrošio novac planiran za mašinu za pranje sudova. Danas sviram na specijalnom belom tenor „borgani“ saksofonu.
Koliko je vaš odlazak ka etno muzici bio i odlazak ka kolektivnim estetskim i duhovnim korenima?

- Moj veliki san bio je da se gajde čuju i tretiraju kao moderan instrument, a ne kao muzejski eksponat. Zato sam još 1997. osnovao grupu „Balkanopolis“. San mi je i da se srpske gajde pojave na MTV-u i da ih ceo svet čuje u punoj snazi. Muzika bi trebalo da postigne da čoveku bude toplo u grudima, da se kroz nju oseti sva blagodat Božja, da ona bude energetski talas koji obavija dušu. A naši narodni instrumenti su pravo duhovno oružje. Bez vere nemate ništa. Morao sam proći mnoga iskušenja. Trebalo je biti disciplinovan i vredno raditi. Ne pušim, ne pijem alkohol ni kafu, nikad nisam ni pomislio da probam kakva opojna sredstva (što je uglavnom prva asocijacija na Amsterdam), čak se trudim da ne pijem gazirana pića. Volim da sviram i ljubav prema muzici održava me u balansu.
Živite u dva sveta, dva društva, srpskom i flamanskom; u kome je duhovnost više ispoljena?

- Ha, ha, dobro pitanje. Ostao mi je telefon u jednom beogradskom taksiju pre neki dan, pa vozač nikako da mi ga vrati... Ne znam, zavisi na koga naletite. Ima dobrih ljudi i tamo i ovde. Veliki problem Zapada je nedostatak vere, činjenica da se društvo degradira putem masovnih medija. Crkve se pretvaraju u diskoteke, a televizijski kanali prepuni su pornografije. Duhovnost je u krizi. Kod nas je pritisak verovatno još i veći zbog nemaštine, pa se, izgleda, mlade devojke utrkuju koja će više pokazati grudi i razgolititi se - postalo je in slikati se za „Plejboj“. Sumnjam da će naći sreću i smirenje u činjenici da su pokazale da imaju meso na kostima. Za dušu se valja boriti. Ipak, sve je više mladih koji odlaze u crkvu, koji poste i pričešćuju se. U nekom smislu pravoslavlje doživljava preporod.
S koje strane je došao uticaj džeza i kako ste onda u taj krosover ubacili i klasične instrumente nedavno na koncertu sa Beogradskom filharmonijom?

- Suština muzike koju stvaram sa momcima iz benda je zahtevna. Njoj mora da se omogući da prodiše. Nivo na kome se izvodi mora da bude dostojan zamišljenom izvođenju pred našim najznačajnijim istorijskim figurama. Zamišljam kako ovu tradicionalnu muziku iz publike sluša svetitelj Sava ili kralj Stefan Dečanski, car Dušan... ili sveti Vasilije Ostroški ... veruj, kolena mi već klecaju... Da li bi bilo dovoljno dobro to što radimo? Nisam siguran da bi im se svidelo sve što Srbi danas rade, a njima dugujemo najviše, zar ne? Negde u toku dubljeg upoznavanja sa tradicijom promenio se i način na koji sam čuo klasičnu muziku. Nakon toga, uz svaki simfonijski orkestar čuo bih reski zvuk gajdi ili melanholičan zvuk kavala, pa frulu, itd. Nijedan simfonijski orkestar mi nije delovao kompletno bez njih…Kada sam osetio da je muzika koju stvaram sa svojom grupom na putu da predstavlja nasleđe naših predaka, proveo sam više od dve godine radeći na ideji simfonijskog tradicionalnog zvuka.