Zoran Simjanović
Doba nevinosti rokenrola
Nedavno je u izdanju „Narodne knjige“ na tržištu blesnula izvrsno opremljena knjiga najkreativnijeg i najzastupljenijeg srpskog kompozitora vizuelne ere - Zorana Simjanovića. Knjigu „Kako sam postao (i prestao da budem) roker“ posvećuje četrdesetogodišnjici formiranja prve postave grupe „Siluete“, što se smatra početkom pravog rokenrola u Srbiji.

Kao jedan od osnivača te grupe, a zatim i kao klavijaturista grupe „Elipse“, koja je prva etablirana u javnosti i u medijima kao „rok fenomen“, Simjanović svedoči o teškim predrasudama sredine u kojoj deluju, ali i o prvim komercijalnim uspesima rokenrola; svojoj porodici kao personifikaciji srpske građanske porodice u vremenu revolucionarne isključivosti i nasilja; o stotinama mladih nadarenih pojedinaca koji započinju utakmicu sa „socijalističkom muzikom“: ruskim horovima, meksikanskom kuknjavom, festivalskom zabavnom muzikom i tzv. urlatorima.

Tako knjiga postaje miks Nušićeve „Autobiografije“, bedekera Beograda šezdesetih i pop rok enciklopedije epohe. Rokenrol Srbija nevino se i snažno pomalja u Simjanovićevoj knjizi, nakon što je sa ćoškova ulica i iz unutrašnjih dvorišta proteruju milicajci i bačene teške tegle zimnice, ali je prihvataju mediji i publika, posebno nakon Gitarijade 1966, gde su „Elipse“ bile pobednici.

I, zašto ste, dakle, postali a zašto prestali da budete roker?
- Postao sam jer nismo imali ploče koje smo voleli, a pošto smo znali da sviramo onda je bilo jedino moguće da ih noću slušamo na Radio Luksemburgu - da bi sutra, u društvu, svirali pesme sa „Top tventija“. A zašto sam prestao čitaoci će utvrditi i sami; ali ukratko, to se desilo kad sam upisao Muzičku akademiju i prestao da se pojavljujem na sceni.

Koliko vas je klasično muzičko obrazovanje odredilo u radu prvih srpskih (pa i balkanskih) rokenrol grupa?
- Mislim da je greška što kod nas ne postoji džez, pa ni estradna akademija, što je praksa u čitavom svetu. Ovde, na našoj akademiji, moraš da budeš veoma pametan, pa da iskoristiš ono što ti se nudi kao znanje, a da ne podlegneš šablonu. To malo ljudi može da uradi. Znao sam neke koji su mogli iz mesta da improvizuju fugu, ali nisu znali da se otprate u „De si dušo, de si rano“. Taj deo je uvek „falio“ našoj akademiji.

Da li je istorija rokenrola istovremeno i istorija muzičke tehnologije?
- Svaka istorija je i istorija tehnologije. Mi smo uvek imali problem sa tehnologijom. Naročito nas je satrla poslednja decenija sa sankcijama. Uz pomoć tehnologije mnoga dela mogu da blesnu novom lepotom. Trenutno radim na tehnološkoj obradi koncerta koji su „Siluete“ i „Elipse“ povodom izlaska knjige pre mesec dana. Tri nedelje sam snimak tonski obrađivao sa svojim saradnicima Zoranom Uzelcem i Dobrivojem Milijanovićem i to će biti prvi koncert u istoriji ove zemlje, a možda i Balkana koji je obrađen u sistemu stereo saraund 5+1. Novinari će ovo moći da vide i čuju na specijalnoj projekciji u „Kinoteci“. Nažalost, na našim TV kanalima u nedelju 26. decembra gledaoci će moći da ga slušaju u mono verziji, a u sistemu 5+1 tek za nekoliko godina, kad televizije nabave novu opremu.

Zašto svoju kompozitorsku kreativnost niste iskazali i u „Elipsama“ i zašto ste bili samo reproduktivci i prvi srpski rok tezgaroši?
- „Tezgaroš“ kao pežorativni izraz uopšte ne pozdravljam. Mislim da je za svaki uspeh potrebno mnogo rada, mnogo kopiranja (to je radio i Bah) i mnogo tezgi. Tako se stiče rutina i pohađa važna škola. Kad je reč o kompozitorskoj kreativnosti u rok muzici - jednostavno je nisam video. Poput Fridriha Velikog koji je više voleo rzanje svog konja nego operu na nemačkom, milije mi je bilo da izvodim dobre rok kompozicije na engleskom nego da komponujem neke imitacije - i to na srpskom. Nisam to radio ni kasnije osim kada su potrebe nekog filma tako nalagale, poput kompozicija za film „Nacionalna klasa“(„Flojd“, „Zašto“, itd.)

Šta se promenilo nakon Gitarijade 1966. u vezi sa novom kulturom mladih? Da li je bilo incidenata?
- Tuča je bilo, ali već sam rekao, tukle su se bande iz određenih krajeva (Sarajevska, Bulbulder, Dorćol...), mi smo od svih njih bili zaštićeni. Tuče su bile za današnje vreme džentlmenske. Lično, drogu kod tadašnjih muzičara nikad video nisam, niti sam je ikad sa drugovima probao.