Vasil Hadžimanov
Sviraćemo na svetskoj izložbi u Tokiju

Nikad ne bih ni svirao komercijalni etno, pre bih bio kelner ili šanker. Ne zato što je to lakše, nego bih se bolje osećao. Večno je pitanje može li ovde da se živi od džeza, a ja kažem: evo živ sam, niste me videli da sviram na „Marakani“ narodnjake, ne radim kafane, svadbe i šatre

U muzičkoj reprezentaciji Srbije koja je nedavno, posredstvom naše ambasade, sedam dana punila elitni „Porgi i Bes“ klub u Beču, bio je i „Vasil Hadžimanov bend“. Tokom godina Vasil Hadžimanov pronašao je specifično mesto između drugih, autentičnih, aktera domaće scene koji su nas predstavljali u glavnom gradu Austrije, poput Jovana Maljokovića, Braće Teofilović, ili Sanje Ilića. Nadarenost i originalnost njegovog autorskog rada prepoznao je i japanski producent, menadžer i dizajner zvuka Hiroši Kato čijim posredstvom će bend nastupiti na „EXPO 2005“ maja sledeće godine u Tokiju a zatim održati nekoliko koncerata u lancu „Blu nout“ džez klubova.

- Osim uzbuđenja zbog koncerata u Japanu, jedva čekam da vidim i sve ono što je domaćin u prigodnom prospektu najavio: ekološke autobuse bez vozača koji prepoznaju stanice i rad semafora; vozove koji se kreću magnetskim potiskom; „Hitači“ zgradu prepolovljenu vodopadom; robota koji svira trubu bolje od Majlsa ili hologramske dinosuaruse koji će se kretati gradom- kaže skoro u euforiji Vasil Hadžimanov za „Blic“.

Svet budućnosti kome ćete ponuditi miks balkanskog etna i vrhunaca tzv. belog džeza toliko je različit od statusa autora na domaćem tržištu. Da li i vama rastu magareće uši?

- Svi se probudimo i, kao, ajde, nema veze kako nam je, šta nam se dešava, nastavljamo da radimo ono čime se bavimo. A to što se štrecamo, dobijamo tikove, pijemo bensedine... Nije čudno onda kad pola mojih prijatelja, malo-malo pa inicira raspravu tipa: „kako zapaliti odavde“. Naravno da bih voleo da se sve moje kompozicije koje se vrte u medijima, sve ono što odsviramo i sve što prodamo nađe na jednom računu svakog meseca ili jednom u pola godine! Da SOKOJ javi: Gospodine Hadžimanov, uplatili smo vam toliku i toliku svotu! Opet, kad pogledaš koliko ljudi imaju para, maltene si srećan što ti je neko iskopirao disk, vrti tvoj spot bez plaćanja ili te pušta negde bez nadoknade. Zato još uvek nemam jak stav u vezi sa tim ali hteo bih zaista da prelomim i viknem: ljudi nema smisla, kupite originalni disk, realizatori programa, popunite taj formular, garantujte autentičnost programske „košuljice“ i slično.

Znači, još nije došlo do toga da morate da svirate etno obrade po kafanama?

- Nije, da kucnem u drvo. Ali, siguran sam da nikad ne bih ni svirao komercijalni etno, pre bih bio kelner ili šanker. Ne što je to lakše, nego bih se bolje osećao. To je večno pitanje može li ovde da se živi od džeza a ja kažem- evo živ sam, niste me videli da sviram na „Marakani“ narodnjake, ne radim kafane, svadbe i šatre. Ali moram da se snalazim. Recimo, radim muzičke podloge za reklame. Ona reklama, i stara i nova, „Kume-lave“, to sam radio, pa za jednu našu banku...šest-sedam poslova. Ove godine uradio sam po prvi put i muziku za dugometražni film, za Andrićev film „Kad porastem biću kengur“. Otišao sam pre na stranu primenjene muzike nego ka komercijali.

Koncertno ste premrežili Balkan, nastupali na festivalu u Slovačkoj i u Beču. Kako procenjujete razvoj krosovera u odnosu na mejnstrim?

- Ne bih hteo da budem neskroman, ali, ovo što radi „VHB“ nisam u tom obliku nigde čuo. Naravno, osim kod Džoa Zavinula koji ostaje naš uzor. Definitivno smo orginalni balkanski etno obojili njegovim zvukom. U Bratislavi smo svirali na istoj bini gde i „Inkognito“ i došli su posle koncerta da kažu da im se dopalo. Kad je reč o svetskoj muzici krosover je odavno „pod obavezno.“ Kakva god da je muzika, elektronska, pop ili rok svuda se prevazilaze stilovi. To je normalna stvar jer sve je postalo već dosadno i muzičari moraju da „miksuju“. Devedeset posto tzv. MTV muzike, devedeset posto popularne muzike u principu toliko je isprojektovano, toliko kockasto i po šablonu, identično i nekreativno, da nije ostalo ni „i“ od indivudualnosti. Pogledaj samo taj trend plastičnih operacija kod fanova koje MTV stimuliše u emisijama tipa „Želeo bih da budem“. To je već ozbiljna priča: strašno mi se dopada Dženifer Lopez, moram izvaditi jagodice i namestiti druge, doterati nos...