Povratak izgnanika
Dušan STANKOVIĆ 05.07.2004, 19:23:03

SLAVNI Miloš Crnjanski, čiji roman "Seobe" mnogi smatraju najvećim romanesknim delom srpske književnosti 20. veka, a koje je prevedeno na 38 stranih jezika uz velike pohvale tamošnjih kritika, bio je četvrt veka izgnanik voljene otadžbine, baš kao i njegovi junaci iz knjige. Naš list objavljuje "Seobe" u biblioteci "Novosti" i one će sutra biti na kioscima štampe.
Opisao je Crnjanski u ovom delu ne smo velike seobe Srba i vojevanje za tuđinca od sredine do kraja 18. veka, nego i pojedince u vihoru istorije koja se stalno ponavlja. "Sudbina pojedinog čoveka, ili žene", kaže pisac u romanu, "sitno je zrno peska, koje izbacuju na obalu, bezmerno mora, posle bura. Smrt jednog čoveka ili žene, čak i kad u tom istom trenutku, padne jedna zvezda, sa neba, ne traje duže u uspomeni ljudi, nego u mraku, jedan trepet, u mnogim treptajima noćnih svitaca."
Povratak iz tuđine Crnjanskog 1965, opisao je Milo Gligorijević u knjizi "Slučajna istorija" u kojoj su o piscu "Seoba" govorili mnogi pa i Dobrica Ćosić. Pisac "Deoba" priču o piscu "Seoba" započeo je iskazom da je o Crnjanskom prvi put čuo od Dragoslava Mihailovića Mihiza 1947. koji mu je preporučio ovaj roman. Ćosić je odmah pročito "Seobe" i bio zapanjen činjenicom da postoji takav pisac u srpskom jeziku. Pročitao je i "Priče o muškom" i "Dnevnik o Čarnojeviću", koji mu se još više dopao. Ova dva pisca, inače, upoznali su se potom lično 1965. u "Prosveti".
A kada je nešto kasnije akademik Vojislav Đurić predložio Crnjanskog za redovnog člana SANU, predlog je odmah podržao, uz Ćosića, i Antonije Isaković. S tim se nije složio Ivo Andrić koji, inače, nije imao običaj da se izjašnjava o ljudima i nikoga osim pisca "Deoba" i nije pedložio za bude član Akademije. Tada je Andrić sve iznenadio objašnjavajući kako je nezgodno Crnjanskog odmah izabrati za redovnog člana. "Naravno", rekao je tada Andrić, "Miloš Crnjanski treba da bude akademik, ali Akademija nije kriva što to nije postao ranije. NJegova nesrećna sudbina odvela ga je u drugom pravcu, a za tu sudbinu Akademija ne snosi nikakvu odgovornost. I nema razloga da sada pravimo taj presedan." Crnjanski je, inače, predložen da prvo bude dopisni član, što on do kraja života nije hteo da prihvati.
Zavidljivost prema Crnjanskom ispoljili su i Miroslav Krleža i ljudi oko njega koji su posle Četvrtog plenuma SKJ, zajedno sa Josipom Vidmarom iz Slovenije izjavljivali da je u Beogradu bilo veselje što se vratio izgnani pisac "Seoba". Pošto je na tom plenumu "politički uništen" Aleksandar Ranković, oni su optužili i dotadašnju Brozovu "desnu ruku", da je doneo odluku o Miloševom povratku iz Londona i da je lično naložio da mu se priredi veličanstveni doček. Tada je zagrebačka štampa pisala: "Ranković je time pokazao da je bio velikosrbin i blagonaklon prema građanskoj desnici kojoj je pripadao i Crnjanski!"
U uspomenama iz Engleske i trenucima krize u tuđini gde je radio sve da bi sa suprugom Vidom preživeo u knjizi razgovora sa Crnjanskim, "Ispunio sam svoju sudbinu", pisac kaže: "Pokušao sam prvo na engleskom da napišem 'Cipelare Londona'. Bio sam prilično blizu pogotka. Hteo sam, još sam se osećao mlad, da se utopim u drugi narod. Nije to, međutim, bilo logično za mene, koji sam stalno mislio srpski, i koji sam, razume se, opet želeo da budem svoj, srpski pisac. I onda mi je jedan od članova engleskog PEN kluba rekao: 'Nemojte, Crnjanski, nikako ni da pokušavate, nećete uspeti, jer vi možete na engleskom napišete studiju, esej, ali da pišete na engleskom pesme ili romane, a niste Englez, to nije moguće.' Ja sam vratio roman na naš jezik, i napisao 'Roman o Londonu'."
Dakle, nije hteo da pristane, kao u "Seobama" gde su se njegovi junaci pretopili u Ruse, da postane Englez. A da je najviše voleo i bio pod uticajem ruskih pisaca, ispričao je to Dragoslavu - Ziri Adamoviću, koji je vodio godinama čuvenu anketu u "Politici" - "Ko je na vas presudno uticao i zašto?"
- Kada je reč o romanu neću pogrešiti ako pomenem uticaj ruskih romansijera - rekao je Crnjanski 1973. - Imao sam 13 godina kada sam triput uzastopce pročitao "Rat i mir" Tolstoja. Ležao sam bolestan, ali sam ga čitao i nisu mogli iz ruku da mi tu knjigu otmu. Bio sam u dvostrukoj groznici, od knjige i od bolesti. Turgenjev je, međutim, za mene najveći umetnik pisanja romana. NJegovog "Ruđina" čitao sam i čitam uvek ponovo. U Prvom svetskom ratu, na frontu nosio sam u džepu "Zapise" Dostojevskog o robijašnici u Sibiru. Da sam poginuo, s tim bih ruskim knjigama na grucima, izdahnuo. Ruski romansijeri su veći od svih drugih. Te knjige morale su ostaviti traga na mene.
Taj "trag" je vidljiv naročito u "Seobama" u kojima njegovi junaci lutaju Evropom od "Štrazburga do pasje Vijene" da bi se najzad setno skrasili u "majčici Rosiji" sa snovima o "Novoj Serbiji"...

OPŠTE MUKE
OVAKO u "Seobama" Crnjanski opisuje vojevanje Srba po Evropi:
"Utegnutima i oznojenima, nespretnima kao i njinom starešini, veče im je prolazilo teško i mučno. Držeći se na okupu, sve jedan do drugoga, oni su se klanjali, smešili, objašnjavali zajapureno i uslužno, gotovi da pobegnu. Noga prijateljstva, pobratimstva koja se behu u puku sklonila, očvrsnula su to veče, na opštim mukama."