Ponoćni jam session Najdžela Kenedija u Velikoj dvorani Centra Sava


Majstor se opušta




Zorica Kojić
Ono što se do sada prepričavalo samo kao kultna klupska legenda o divljim jazz noćima nakon beogradskih koncerata Najdžela Kenedija, podignuto je ovom prilikom do ranga zvanične koncertne stvarnosti za najveći broj njegovih domaćih "živih" ljubitelja na matičnom mestu radnje, u dakle Velikoj dvorani Centra Sava - peti dolazak glasovitog britanskog violiniste, uz njegovo međuvremeno sviračko obitavanje u Novom Sadu, pretvorio se nakon onog pretežno seriozno intoniranog "Vivaldi Experience" u ponedeljak, nekako već u apsolutno dvostruki "fancy" događaj, kako za "celebrities" formirane u centralnoj diviziji partnera, tako i za obične obožavaoce nezasito gladne možda upravo ovakvog Kenedija.
Odabravši da za svoje scenske kolaborante uzme svog tamnoputog gitarskog prijatelja imena Kaleb, a onda u nastavku večeri i domaću uzdanicu Vasila Hadžimanova, demonstrirano je kako izgleda neobavezno klupsko veče gde se majstor opušta i zabavlja za svoj račun, ali gde je u svom umeću jednako veliki, pokazujući da (električna) violina može u rukama virtuoza biti dostojna svakog mesta. Tako su oni manje izdržljivi i spremni na Kenedijevo bdenje (uz opasnu konkurenciju Eda Raša u bašti Sava Centra!) prisustvovali samo njegovom, pretežno soul-blues-pop sa jamajčanskom etno primesom intoniranom uvodnom šou, oh dabome sa odgovarajućom bocom Hajnekena u ruci, pri čemu je ceo ispunjen parter SC bio očigledno razdragana kulisa za njegovu privatnu sviračku zabavu.
Odlučimo li se ipak da i ovu zgodu procenjujemo profesionalno i fenomenološki strogo, budući da se donekle odvija kao regularan večernji nastup, ustanovićemo da je hiper-talentovani Najdžel bez sumnje neopisivo šarmantan lik, ali da isto tako postoje i granice iza kojih, barem ona ozbiljna publika, zapravo i ne želi da zna kako umetnik izgleda kad padne superstar maska. No, bez brige u njegovom slučaju! Naime, Najdžel Kenedi se i ovog puta kao umetnik bez greške iskazao na svom osnovnom instrumentu - nekoj vrsti prilagođene, elektroficirane mini-violine - no međutim je tim jasnije bilo da mu njegov slučajni sadrug Kaleb nikako nije i pratnja odgovarajućeg formata. Neobavezan set onih već pomenutih blues i soul numera jamajčanskog ugođaja brzo se pretvorio u nedovoljno krupan slušalački izazov, naročito nakon onakvog Vivaldija, zalazeći tek tako u prostore utrkivanja sa sopstvenim muzičkim demonima i ljubavima, diljem kojih ga ne biste više sledili s krajnjim poverenjem. Simpatično, svejedno