srijeda, 21.06.2017.
Narodni imperativ... na zapovid?
Psihologija jezika postoji. Jedna smišna znanstvena grančica. Ne tiče se puka san (iako bismo mogli i o tome).
Mentalitet jezika? Psihologija jezika pita kakav je to mentalitet koji moru tepa u ženskome rodu ili muškome, zašto su u gramatici prvo muški na redu (prvo je radio, a onda radila... dica su zadnja), ili zašto sam sebi ne možeš baš ništa zapovidit -
nema pa nema prvega lica zapovidnoga načina iliti imperativa. Npr. raditi. Sami sebi ne možemo gramatički zapovidit da radimo čak i kad oćemo.
jd.
1. ja - ništa, nula (nema ja radi, nego TI radi, vd. točku 2. koja posebno omiljena - ja ništa ne moran osim umrit)
2. ti radi
3. on... neka radi (lažnajk - nije pravi imperativ: neka +prezent = nemoš ni NJEMU/NJOJ zapovidit!)
1. mi radimo (moš zapovidit kad nas je više)
2. vi radite (najbolje)
3. oni... neka rade (opet gramatički lažnjak)
Ko tu kome išta može reć?
Uvik se može kad se može, jer neki ne mogu nikome, a neki svakome.
Osobno mi je veliko zadovoljstvo da sebi, čak i ako želim, ne mogu pošteno zapovidit jer moj jezik toga nema. Osobno ne računam na one koji stalno nešto - aj ti, aj ti...
Osobno mi je tragičan naš narodni imperativ: kad ti imperator ili šefika kaže - moraš pa nema vrde-prde.
Politički imperativ?
Kad to prebacim u politički kontekst - nestaje li odgovornosti i morala?
Koji su imperativi naših političara?
Jel jedno je kada si u privatnom životu sam sebi zapovjednik, a drugo kada u javnom prostoru patiš od nedostatka moralnih imperativa?
Oznake: moral
- 19:08 -
