Nikad nisam slavila rodendan . Ne volim.. ne volim primati poklone jer mi stvarno ni do kakvog predmeta koji se obicno poklanja , nije stalo, ne volim takvu paznju, ne volim se zalit, ne volim da se netko trudi oko mene.. Ne volim bit centar zbivanja ni u kom smislu... ne volim optericavat ljude oko sebe , pazim da se netko ne brine zbog mene..... ali se zato ja previse brinem, strahujem, pomazem , znam svacije rodendane, imandane, godisnjice... pravim torte, kolace, poklanjam... Ne trazim i ne ocekujem paznju nikakvu.. sve mi je dovoljno... ili ??
E , pa kao sto rekoh ja nazovem , cestitam... ako je netko bolestan , zovem , pitam, ako je potreban razgovor, zovu me, pricaju, jadaju se, pitaju savjet... slusam.. podrska sam, prijatelj u nevolji, rame za plakanje...TU sam za svakoga. Nije mi tesko, jer razmisljam o tome koliko je toj osobi lakse jer ima nekog..Dogodi se da me prijatelji trebaju , i da me zovu svaki dan,... razgovor telefonom, setnja... a onda kad se smiri situacija ni traga ni glasa... danima, tjednima...Kod njih je problem bio i prosao... ja sam bila TU jer sam uvijek tu za njih.. i sad su nastavili dalje. Za to vrijeme ja jos uvijek analiziram, procesuiram u svojoj glavi... stojim s tim njihovim problemom, ne micem se, cak ni ne spavam jer me potrese necija sudbina. Taloži se u meni tuga, empatija, ljutnja, razdire me sto je netko nesretan. Kad detaljnjije sagledam, vecinom sam TU kad je nevolja u pitanju, bracne razmirice, obiteljski problemi, svekrve , posao.... a vrlo vrlo rijetko dijele srecu sa mnom. Trazim li ja to.. je li ja sama privlacim osobe s problemima, je li problem u meni ili u njima... je li uopce to ikakav problem. Ili jednostavno znaju da cu da slusam, saslusam.. pomognem ako mogu, ili samo pravim drustvo kad im je potrebno.
Nije mi tesko, ovim pisanjem se ne zalim, zelim i dalje da sam tim svim osobama TU, Jedino sto me boli, je , da kad sam ja prosle godine, nakon sto sam prozivjela punoo losih stvari , trebala razgovor, kratku setnju, nitko nije bio tu, Neki su morali prati kosu, neki otic do mame... neku su umorni....i sve to bas u tom trenu. Tad sam JA trebala da je netko TU. Ne poslije , ne sutra, taj tren... nista... nisam vise ni pokusala..Koliko god se trudila naci opravdanje( jer to uvijek radim), ipak sad priznajem da mi nije svejedno. Mislila sam , proci ce... ali ne prolazi.. nije mi svejedno..
