24.11.2019., nedjelja
Istina o Kosovu
|
“Poslednja tragična zbivanja sa srpskim narodom, nisu li još jedna i možda poslednja opomena, šansa i izazov da na stoletna pitanja o karakteru srpskog naroda progovorimo otvorenu reč, kao konzilijum lekara nad bolesnikom, jer će od postavljene dijagnoze zavisiti i lečenje. Ne treba se bojati iznošenja istine! Dugogodišnja laž duboko je iskvarila ovaj narod zadržavajući ga na stupnju deteta koje to više nije. Istina uvek čisti i pomaže sazrevanju i pojedinca i naroda. Moramo biti spremni da saslušamo istinu o sebi!” (Beseda prof. dr Vladete Jerotića “O tragičnom optimizmu Srba” u Udruženju književnika Srbije, 30.6.1999.) U skladu sa prethodnim rečima našeg velikog narodnog psihijatra, postavljam sledeće pitanje: Da li je pravedno da oko dva miliona Albanaca živi pod torturom nas Srba koji smo dobro pokazali svoj represivni duh vladavine do sada? Dobro smo pokazali kroz istoriju da nismo sposobni da pokažemo poštovanje osnovnih ljudskih prava ni prema sopstvenom narodu, bez neprestanog pritiska Zapada, pa kako bismo mogli biti pravični prema narodu sa kojim smo se omrzli i sa kojim smo u gotovo svakom obliku sukoba?! Svakako je najbesmislenija naša priča o navodnoj svetoj srpskoj zemlji. Sećam se tim povodom kada su došle prve izbeglice sa Kosova, kraj Avale, u maju 1999. godine i kada je pokrenuta akcija da im se pomogne, pa dođoh i ja da pružim svoj skromni doprinos kao sekretar Pokreta za ljudska prava. Prvo su nas slagali da nisu dobili hleba toga dana, a onda se neki čak potukli ono onoga što smo doneli, pa onda kukali što im nismo doneli više (kao da smo mi bili dužni da im pomognemo). Totalna nezahvalnost. A onda nam jedan kukao da im je Milošević rekao da spaljuju kuće Albancima, pa onda sada Albanci spaljuju njima. "Pa što ste im spaljivali kuće?" pita jedna beograđanka koja je takođe došla povodom te akcije da im se pomogne i poklonila im par kuvanih jaja, našta su oni gunđali što im nije donela više, pa im je ona odgovorila da ni sama 3 nema. Posle sedam dana dođosmo opet i pitamo za neku porodicu gde su, a ovi ostali rekoše "Kupili su kuću". Gorih ljudi nisam video. A priča se da je Kosovo duhovna kolevka našeg naroda. Ako je takvo Kosovo zaista izvor naše duhovnosti, predlažem da ga poklonimo našim najcrnjim neprijateljima. Ali naravno, ja znam da zemlja ne može biti izvor duhovnosti, ni dobre ni loše, već ljudi svojim odnosom sa Bogom određuju kakvi će da budu, a ne svojim odnosom prema teritorijama ovoga sveta. To su tako gordi Jevreji verovali da je njihova duhovnost bila u njihovom hramu i u njihovoj svetoj zemlji, pa je Bog dao da im hram bude razoren, a zemlje naseljenja strancima, da ne bi više slavu večnoga Boga pridavali tvari i većma obožavali stvar mesto Tvorca. A ko obožava zemlju više od Boga, pokazaće mu se da ne može da ga spase jer nije Bog. Zato i mi kroz istoriju, sve ono što proglasimo svetima, uskoro izgubimo. Realno posmatrano, Kosovo je postalo kolevka i rasad svakakve mržnje i pokvarenosti, a ne neka duhovna kolevka našeg naroda. I ja se sada pitam kako neko može da veruje da takvim ljudima koji su Albancima spaljivali kuće i njih proterivali sa Kosova tokom NATO bombardovanja 1999. da im sada treba dati da kroje 4 Albancima njihovu sudbinu? Albanci bi trebali da budu potpuno ludi pa da na tako nešto pristanu. Da li je mudro što smo mi verovali Miloševiću kada smo glasali na referendumu aprila 1998. protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji? Zar smo zaista bili uvereni da smo to u stanju da rešimo? Narodna skupština Republike Srbije raspisala je, na predlog Slobodana Miloševića, tada predsednika Savezne Republike Jugoslavije, 7. aprila 1998. referendum o međunarodnom posredovanju u sukobu na Kosovu i Metohiji. Referendumsko pitanje je glasilo: "Da li prihvatate učešće stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji?" Referendum je održan 23. aprila 1998. Na referendum je izašlo 5.297.776 birača (73,05% upisanih birača). Protiv učešća stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji izjasnilo se 94,73% glasača, a za je bilo 3,41%. Mi smo dobro znali kako se Slobodan Milošević ponašao prema svojim dojučerašnjim političkim saradnicima onda kada su mu stali na put. Doduše, još nije likvidirao Ivana Stambolića, ali je pokušao da likvidira Vuka Draškovića. Znamo da je tenkovima izašao na narod 1991. godine. Takav čovek koji je bio surov prema rođenima, zar je mogao imati fer politiku prema Albancima na Kosovu? Kako smo mogli da pristanemo da naši ljudi koji ne pokazuju poštovanje prema svojima, budu čuvari mira i sigurnosti većinskim Albancima na Kosovu? Nama je ponuđena mogućnost da mirnim putem dozvolimo da strana intervencija na Kosovu reši problem sa Albancima, pa niko nam drugi nije kriv što smo to sami na referendumu 1998. odbacili. Sami smo izabrali bombardovanje, pa nemojmo onda zbog toga kriviti druge, jer nismo morali da budemo bombardovani. Znali smo šta će biti i da će opet biti po njihovom. Niko razuman ne bi mogao da poveruje da bismo mogli da izađemo kao pobednici. Za jedan dan su mogli da nas privole na predaju da su hteli, ali su ipak gledali da što manje bude naših civilnih žrtava. Dakle, bombardovanje je čista kolateralna šteta odbrane naše gordosti. Nismo hteli sami da se ponizimo, pa smo morali biti poniženi. Zato ne treba kriviti međunarodnu zajednicu za ono što bismo i mi sami glasali, da je neko drugi bio u pitanju a ne naš odnos sa Albancima, na primer, da se radilo o otcepljenju onih delova Hrvatske gde većinski živi srpsko stanovništvo. 6 Mogao bih izreći tvrdnje da je Kosovo izgubljeno ne samo Rankovićevom represivnom politikom prema Albancima, već i lakomošću naših ljudi koji su se Kosova odricali da bi živeli u razvijenijim područjima bivše Jugoslavije i koji su radi želje za dobitkom, prodavali Albancima svoje kuće i imanja po visokim cenama. Mogao bih reći i da je Kosovo izgubljeno i tolerantnom politikom rukovodstva (posle odlaska Rankovića) prema bujanju albanskog šovinizma i pritiscima na iseljavanje Srba sa Kosova. Taj problem su naši ljudi dovoljno dugo godina tabuizirali, a onda kada je tokom osamdesetih, isuviše kasno taj problem postao javan, naša represivna politika je samo pogoršala situaciju. Politika Slobodana Miloševića 1989. nas je dodatno zavadila i sa Albancima i sa ostalim narodima bivše SFRJ. Tada su ostali narodi SFRJ vrlo dobro i nepristrasno videli koga smo mi izabrali da nama bude vođ, ili još strašnije kakav narod je Milošević izabrao da pridobije za sebe svojim laskavim nacionalističkim izjavama. Kasnije će jedan deo naroda prezreti Miloševića zbog posledica takve politike koju je sam kod njega podržao 1989. a drugi će ga prezreti što nije izašao kao pobednik u ratu sa ostalim narodima SFRJ i sa celim svetom 1999. Ali, pre nego iznesemo tvrdnju da smo Kosovo izgubili, hajde da preispitamo da li je ono uopšte bilo naše od 7 onda kada su ga naši preci napustili 1690. godine? Kada je Kosovo oslobođeno od Turaka 1912. godine, ono definitivno nije bilo srpsko. Srpski socijalista Kosta Novaković, boraveći kao srpski vojnik na Kosovu tokom Balkanskih ratova beleži: "Kosovo je prosto albanska oblast i ima samo oko 10 do 15% Srba". (Kosta Novaković, Kolonizacija i srbizacija Kosova) Tokom osvajanja Kosova srpska vojska je činila brojne zločine, masakrirajući oko 20-25.000 Albanaca, uglavnom u gradovima Ferizaj (kasnije Uroševac), Prizren i Đakovica. (Anton Bebler, Propuštena prilika) Nakon pokolja albanskog stanovništva na Kosovu i u severnoj Albaniji, Tucović je opominjao da je "izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom", što je "zločinačko delo" za koje se "mora ispaštati". (Dimitrije Tucović, Seobe) Nakon pripajanja Kosova Srbiji, Albancima nisu poštovana nacionalna prava, pre svega pravo na školstvo na albanskom jeziku. Odmah su počele prisilne deportacije albanskog stanovništva. Prema dokumentima srpske diplomatije, od oktobra 1912. do avgusta 1914, iseljeno je 281.747 ljudi ne ubrajajući decu 8 do šest godina, uglavnom u Tursku. Radi pospešivanja iseljavanja, "leteći odredi" vojske, policije i četnika mučili su i ubijali Albansko stanovništvo. Od 1918. do 1938. vojska je zapalila i uništila 320 albanskih sela. (Više o tome vidi u "Isterivanja Albanaca i kolonizacija Kosova II" - Istorijski institut u Prištini) Istovremeno, vršena je planska kolonizacija Kosova Srbima i Crnogorcima, često na imanja raseljenih albanskih porodica. Između 1912 i 1941. godine, na Kosovo je naseljeno između 60.000 i 65.000 kolonista, uglavnom srpskog i crnogorskog porekla, da bi za vreme Drugog svetskog rata tu nepravdu ispravljali okupatori tako što su te koloniste prognali sa Kosova, a posle Drugog svetskog rata, komunistička vlast većini kolonista nije dozvolila povratak na Kosovo. Prema zvaničnom popisu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1921. godine, teritorija tadašnjeg Kosova je imala 439.010 stanovnika. Prema religiji, muslimani: 329.502 (75%), pravoslavni: 93.203. Prema jeziku: Albanski: 288.907 (65.8%) Srpsko-hrvatski: 114.095 (26.0%) Dakle, godine 1912. na Kosovu, je živelo oko 611249 muslimana i manje od 114000 Srba. Ako idemo dalje u prošlost, doći ćemo do saznanja da je priličan broj Albanaca naselio Kosovo 1878. godine. 9 Naime, Albanci muslimani su sve do 1878. godine živeli na području Leskovca, Vranja, u Pešteru blizu Sjenice i u dolini južne Morave. Vasa Čubrilović piše da su oblasti Prokuplja, Kuršumlije i Leskovca, sve do Niša, nazivane "Toplički Arnavutluk". (Vasa Čubrilović, Politički uzroci na Balkanu od 1860-1880, 1930, str. 43.) Nakon završetka rata i priznavanja nezavisnosti Kneževine Srbije 1878. godine, članovima 35 i 39 Berlinskog ugovora je jasno istaknuto da u novopripojenim krajevima muslimani i hrišćani treba da uživaju jednaka građanska i politička prava i slobodno raspolažu svojom imovinom. Međutim, u Srbiji dolazi do masovnih prisilnih iseljenja muslimanskog stanovništva iz novopripojenih krajeva (prvenstveno iz 10 Topličkog okruga, nekada naseljenog Albancima) i spaljivanja albanskih sela i gradskih četvrti. Poverenik na srpskoj granici, Englez Džon Ros zabeležio je sledeće: "Gotovo svo stanovništvo zapadnog dela Niškog sandžaka, koji je predat Srbiji, bili su Albanci muslimanske veroispovesti ... Svi oni su izbegli u Kosovski vilajet, napuštajući čitavu zemlju." (Nikola P. Ilić, Vojne operacije srpske vojske za oslobođenje Leskovca od Turaka 1877 godine.) Srpski autori navode da oko 30.000 do 40.000 izbeglih i prognanih Albanaca iz Kneževine Srbije prelazi u Otomansko carstvo, gde se naseljavaju uglavnom na području Kosovskog vilajeta. Albanski autori procenjuju broj Albanaca izbeglih u Kosovskih vilajet 1878. godine na oko 60.000. Engleski konzul Geuld je razgovarao sa gradonačelnikom Prištine, koji se žalio na nevolje sa izbeglicama iz Niša, Leskovca i drugih gradova, navodeći da ih je oko 90,000-100,000 izbeglo u Prištinu. Zbog nepoštovanja Berlinskog ugovora Albanci su uputili diplomatskim predstavnicima velikih sila peticiju u kojoj se kaže: 11 "...Situacija je teška u svim aspektima života. Izgubili smo sve što smo imali... Srpska vlada se ne pridržava Berlinskog ugovora; konfiskovala je našu imovinu, oduzela nam je svu živinu, letinu i ostalo, stoga pitamo velike sile da se umešaju u zaštitu naše imovine." Ova politika "čišćenja" novooslobođenih krajeva naišla je na opoziciju u Srbiji, čak i u vojnim krugovima. Mnogi srpski autori (Hadži-Vasiljević, Milićević, Spasić, Bogdanović, itd.) su pisali protiv progona Albanaca i mera koje su protiv njih preduzete. Protiv iseljavanja Albanaca se usprotivio i komandant Šumadijskog kora, general Jovan Belimarković, koji je izjavio da su Albanci "dobri i radni ljudi", te da ih on ni po cenu ostavke neće iseljavati. On se takođe pozivao na proklamacije u kojima je Albancima bila data reč da ih srpske vlasti neće dirati. Belimarkovića su podržali i neki drugi komandanti. (J. Hadži-Vasiljević, Arban. liga, 1-2, 11-14.) Ako bismo otišli dalje u prošlost, došli bismo do ključnog momenta za sudbinu Kosova, i uopšte sudbinu srpskog naroda, a to je godina 1689. Do te godine naš narod je bio većinsko stanovništvo na Kosovu. Do te godine zahvaljujući svojoj pravoslavnoj veri srpki narod je uživao povlašćen položaj u turskoj carevini, jer je carigradski patrijarh, u duhu poštovanja vlasti, prineo turskom sultanu po turskom osvajanju Carigrada one 12 iste darove koje je davao pre toga vizantijskom caru. Pećka patrijaršija se prostirala dalje od Budima. Pravoslavna crkva je imala tolika prava da su ih naši sveštenici zloupotrebljavali za svoje sebične interese. 13 Čak su tražili od katolika u Bosni da im plaćaju danak, pa su pisma upućena papi i sultanu tražila da se zaštite njihova prava: "U isto vreme, 1661/62. godine stizale su tužbe u Zagreb i na druge strane protiv pravoslavnih vladika, koje su tražile da im se katolici podlože. U Bosni su morali da plate patrijarhu 5000 imperijala; slično su ih pritezali i u Turskoj Slavoniji. Na sporu u Sarajevu, gde je Patrijarhu pozlilo, fratri su pobedili 1669 godine, ali ih je to stalo sedam tovara aspri. Godine 1675 tužili su se katolici i na Porti na postupke pećkog patrijarha i njegovih vladika u Bosni i Hercegovini, koji su im ne samo tražili novac, nego ih još naterivali da čitaju jevanđelje po njihovom obredu." (Vladimir Čorović, Istorija Srba II, 190) Međutim, godine 1689. kada je Austrijska vojska prodrla do Skoplja, izgledalo je da će Turska biti poražena, pa je srpski patrijarh Arsenije Čarnojević III pozvao Srbe da ustanu protiv Turaka i pređu na stranu Austrijanaca. Ta nenadahnuta odluka je imala katastrofalne posledice po srpski narod. Kada su Austrijanci ubrzo doživeli poraz, i krenuli da se povlače, zajedno sa njima je krenulo i srpsko stanovništvo, pa je tada sa patrijarhom u Austriju prešlo između 100.000 i 185.000 Srba, pretežno sa Kosova. 14 Kada je 1737. godine izbio novi austro-turski rat, novi patrijarh Arsenije IV je opet pozvao narod da se opet stavi na stranu Austrije, pa su mnogi Srbi i arbanaški Klimenti stali na stranu Austrije. Ali, kao i u slučaju njegovog prethodnika, Austrija ubrzo doživljava poraz i Arsenije IV predvodi drugu veliku seobu Srba na sever, u Ugarsku. Klementi se naseljavaju u Šumadiji (ispod planine Rudnik i ispod Avale) i u Sremu (u Nikince i Hrtkovce). No, samo mali broj ukupnih imigranata je uspeo da prebegne. Vuk Karadžić u svojim zapisima beleži da mnogo više onih 15 koji su krenuli pobijeno (oko 80,000 ljudi), no što je stiglo do Austrije: "Godine 1737 patrijar Arsenije IV Joanović na pozivanje cesara Karla VI. podigne opet narod Srpski da bježi u Madžarsku, no Turci opazivši zarana, više naroda pobiju i porobe, nego što s njim prebjegne na ovu stranu (sam je patrijarh kazivao, da je u Karlovcima snio uoči božića, kako je Bog od njega iskao odgovor za 80,000 duša, koje su njega radi izginule!)." (Vuk Karadžić, Opisanije naroda - Pregled stare istorije) U opustošena područja Kosova i istočne Srbije naseljavaju se Albanci. Naši preci nisu bili toliko 16 nacionalno gordi da bi ostali na Kosovu da ga brane svojim životima. Oni nisu smatrali da je seoba Srba pod Čarnojevićem izdajstvo zemlje i nacionalni kukavičluk. Ona je pre svega bila razuman izraz prave ljubavi prema naciji, jedina razumna alternativa posle izdaje prema Turcima i osvete koja je sledila. Ako su se Srbi tada odrekli Kosova, i ustupili ga drugima, kakvog ima smisla da se mi za njega danas borimo? Nikakvi razumni motivi nas na to ne mogu navoditi osim nacionalne gordosti! Miloš Bogdanović mishabogdanovic@gmail.com +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++ U vreme NATO bombardovanja pokojna glumica Sonja Savić je pokušala da jedan moj tekst o Kosovu 8 NATO bombardovanju pročita na lokalnim radio i TV medijima, ali beuspešno, pa smo kod mene u stanu snimili čitanje tog teksta koji smo zatim tada u maju 1999. objavili na internetu, a u martu 2009. sam grafički uredio taj audio snimak i objavio na sledećoj youtube adresi: https://youtu.be/XweSmuPxVKk 17 +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++ Izabrani odgovori na replike na ovaj tekst: "A moje drugo "krucijalno" pitanje je: Šta Amerikanci traže na ovom našem malom prostoru ? Znaju li oni gde je njihova kuća ? Pogledajte globus !!!!" Uvek u svetu slabiji traže podršku jačega. Unutar države tako se formira politička moć kojom vlast obezbeđuje građansku sigurnost. Kada tebi neko ugrožava tvoja prava, onda zoveš policiju. Bez policije bi nastala anarhija. A šta da radiš ako samo rukovodstvo i policija, ugrožava tvoja prava? Pa onda se obraćaš stranoj vlasti, očekujući da ona tvoja prava osigura, Tako je Amerika postala moćna sila. Kao što državna vlast i policija žive od ljudskih nestašluka, tako to radi i Amerika. 18 Da nije bilo straha od Zapada, od kada su uspostavljeni odnosi sa Amerikom za vreme komunizma, zločini u ubijanju političkih neistomišljenika bi se i dalje nastavili. Mi zbog svoje gordosti ne možemo na sastanku kućnog saveta da se složimo, a vreme rata i anarhije koristimo za raščišćavanje sukoba koje nismo mogli u vreme mira da sprovodemo do kraja u obliku zločina. Da nije bilo intervencije Zapada devedesetih, ovde bi se ljudi i dalje međusobno ubijali na nacionalnoj, verskoj i političkoj osnovi. Amerika je prorečena u Svetom pismu (Jovanovom Otkrivenju) kao zver koja ima rogove kao jagnje, što znači da ona živi od naših ludosti. Šta da radiš ako ona čini krivo? Ima vlast koja je i nad njom. Pa treba onda Bogu da se moliš da te sačuva od Amerike, a Bog će to učiniti tek prilikom Drugog Hristovog dolaska. Dotle, najbolje da se ponašaš kao kada su Jevreji bili u vavilonskom ili rimskom ropstvu i kada su im proroci i sam Isus Hristos govorili da treba da pokažu da su pobedili svoju gordost i uobraženost: 19 “Moje carstvo nije od ovoga sveta” “I ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti” “Ne branite se oda zla, ... kada vas poteraju iz jednog mesta, idite u drugo...” (Jovan 18,36; Matej 10,28; 5,39; 10,23) "Savijte vrat svoj pod jaram cara vavilonskog i služite njemu i narodu njegovom, pa ćete ostati živi. Zašto da poginete ti i narod tvoj od mača i od gladi i od pomora, kako reče Gospod za narod koji ne bi služio caru vavilonskom? Ne slušajte, dakle, šta govore proroci koji vam kažu i vele: Nećete služiti caru vavilonskom, jer vam oni prorokuju laž. ... I tražite dobro gradu, u koji vas preselih, i molite se za nj Gospodu, jer u dobru njegovom biće vama dobro." (Jeremija 27:12-14; 29,7) Oni koji su poslušali glas lažnih proroka i ustali protiv vavilonskog cara, izginuli su, a koji su poslušali proroka i molili se za cara, živeli su. Koliko puta je naš narod poslušao laskave pozive svojih lažnih proroka u vidu političara, narodnih vođa i patrijaraha i zato strašno posle zažalio? “Proroci tvoji prorokovaše ti laž i bezumlje, i ne otkrivaše bezakonja tvojega da bi odvratili ropstvo tvoje, nego ti kazivaše utvare lažne i koje će te prognati.” (Plač Jeremijin 2,14) 20 "A što je bitno da ovde proživimo što duže u patnji kad kako kažete ima posle "života"?" Zašto u patnji? Samo gorde osobe ne mogu da podnesu autoritete iznad sebe. Krotku osobu ne možeš ničim da poniziš i da joj uništiš dostojanstvo, dok gorda osoba, samo takni u nju, i odmah će izgubiti dostojanstvo i delovati jadno i uvređeno. "A ako je već život ovde važan (a mislim da je jedini), zašto Bog dozvoljava nepravdu i paklenu patnju Nevinima?" Dozvoljava da bi nevini kroz svoju reakciju shvatili da uopšte nisu tako nevini kako sebe zavaravaju da jesu, jer nevolja provocira ljude da spolja pokažu kakvi su zaista u duši i da se sete da kako su druge kinjili nepravdom da sada i sami treba to da okuse. "NATO pakt je najveća teroristička organizacija vremena u kome živimo." Ne verujem da su najveći teroristi. Mogli su da nas za vreme NATO bombardovanja unište za jedan dan da su hteli. Ali, oni su za tri nepuna meseca rata nama naneli gubitke od svega oko dve i po hiljade ljudi. Da su 21 teroristi, mogli bi savremenim naoružanjem da nas unište trenutno i potpuno. "Nisu Srbi nimalo nevini u svemu tome. Ipak, optuživati samo Srbe za sve ovo što se danas događa je u najmanju ruku bolesno i netačno." Slažem se, mogao sam da se bavim njihovom krivicom, da iznosim detalje kako su vadili organe živim Srbima da bi tim prodajom tih organa finansirali svoju borbu za oslobođenje, i raznorazna druga zla posle 1999. godine. Ali time bih potpuno eliminisao svrhu svoje analize, a to je preispitivanje naše sopstvene odgovornosti za ovo što se do sada dešavalo. U čije pokajanje bi ti pre poverovao? U pokajanje kriminalca koji priznaje zlo koje je učinio, preuzima na sebe svu odgovornost za svoj zločin, i kaje se za njega, ne opravdavajući ga nikakvim okolnostima. Ili bi poverovao u pokajanje osobe koja izgovara svoj zločin krivicom druge strane, takođe uveravajući sudiju da nije kriv, jer ima drugih zločinaca koji za svoj zločin nisu osuđeni. 22 Da li osoba koja preispituje svoje postupke pokazuje čistu savest ako se neprestano bavi tuđim lošim postupcima, pravdajući svoje loše postupke gorim primerima svog protivnika? Ne pokazuje li ona time da je za svoj uzor uzela karakter onoga protiv koga se bori? Prosvećena osoba se bavim onim što je uzvišenije od nje, i u tom svetlu preispituje svoje grehe i za njih se kaje, da bi tako napredovala, dok se neprosvećena osoba, zbog svoje nečiste savesti, bavi tuđim zlom, da bi opravdala sopstveno zlo kao sasvim ispravno i normalno. Dakle, ne pada mi na pamet da trujem srca svojih prijatelja primerima tuđeg zla, jer je ono otrov za sopstveni duh, izgovor za ponavljanje njegovog zla i umirenje za sopstvenu savest. Mi treba da preispitujemo svoja zla, jer do nas stoje da ih ispravimo. Suština svakog ispravnog duhovnog života je neprestana svakodnevna borba protiv sebe i svojih greha, kroz pokoravanje duhu nesebične ljubavi i dobrote. Lepo je zapazio ruski mislioc Solovjov sledeće: “Zaista, ako je za nas reč Božija istinitija od svih ljudskih ocena i ako nam je delo Carstva Božijeg bliže od svih 23 zemaljskih interesa, onda je put pomirenja s našim istorijskim neprijateljima pred nama otvoren. I nećemo pitati: hoće li naši neprijatelji prihvatiti taj mir s nama, kako će oni reagovati i šta će nam odgovoriti? Tuđa savest nama je nepoznata, i tuđi postupci nisu u našoj vlasti. Nije u našoj vlasti da se drugi lepo odnose prema nama, ali je u našoj vlasti da budemo dostojni takvog odnosa. Mi ne smemo razmišljati o tome šta će nam drugi reći, već o tome šta ćemo mi reći svetu.” (V. Solovjov “Svetlost sa Istoka” izbor iz dela, str. 92, Logos Ortodos, Bg. 1995.) "Zaista mi nije jasno kako možeš da budeš toliki licemer, pozivaš se na zakon Božiji, a u stvari podržavaš najveće bezakonike sadašnjice, NATO pakt na čelu sa Amerikancima. Gutaš kamilu a cediš komarca." Amerika jeste u Bibliji prorečena zver koja ima rogove kao jagnje, ali kao i svaka totalitarna vlast, ona parazitira na ljudskoj zloći. Čini zlo bilo kome, i ona će se pojaviti kao svetski policajac jer si joj ti dao izgovor i razlog da postoji. Kao što je Biblija prorekla, ona će biti vrhovni vladar ovoga sveta, sve do Isusovog dolaska. Ako hoćeš da se boriš protiv zveri, da oboriš njenu moć, moraš u srcu postati gori od nje, jer ćeš morati da koristiš gore metode od onih koje ona već koristi da bi 24 održala moć. U tom slučaju, pošto si gori od nje, kreneš li u rat protiv nje, završićeš onako kako su završili jevrejski zeloti, pobunjenici protiv rimske okupacije Izrailja pre dve hiljade godina. Ili ćeš završiti kao odmetnici od vavilonskog cara pre dve i po hiljade godina. Preispitaj sebe zaista. Da živiš u vreme Isusa Hrista, da li bi se pridružio zelotima u borbi protiv Rimljana? Da li bi pre tražio da se oslobodi "izdajica" Isus ili baraba vođa otpora protiv rimskog okupatora? Ili bi se možda pridružio farisejima u optužbi da je bolje da jedan čovek propadne, nego čitav Izrailj zbog njega, jer su Jevreji Isusa smatrali izdajnikom jevrejskog naroda? Oni su bili uvereni da Isus radio na propasti izrailjskog naroda. Jevrejski prvosveštenik je izjavio: "I ne mislite da je nama bolje da jedan čovek umre za narod, negoli da narod sav propadne. " (Jovan 11,50-53) Zašto je to izjavio? Zapazi kakav je Isus imao odnos prema iskvarenoj i represivnoj rimskoj sili i okupaciji Jevreja pod njom, te svakodnevnim nepravdama kojima su Jevreji od Rimljana bili izloženi: 25 "Čuli ste da je kazano: Oko za oko, i zub za zub. A ja vam kažem da se ne branite oda zla, nego ako te ko udari po desnom tvom obrazu, obrni mu i drugi; I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu. I ako te potera ko jedan sat, idi s njime dva. Koji ište u tebe, podaj mu; i koji hoće da mu uzajmiš, ne odreci mu. Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjeg svog, i mrzi na neprijatelja svog. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; Da budete sinovi Oca svog koji je na nebesima; jer On zapovedi svom suncu, te obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li to i carinici? I ako Boga nazivate samo svojoj braći, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci?" (Matej 5,3847) Naravno, lako je iz ove pozicije umišljati da bismo u Isusovo vreme bili na Njegovoj strani, no, kada bi Isus danas došao, i da smo mi pod okupacijom kakvog iskvarenog represivnog režima, pitanje je da li bismo Isusove reči shvatili dobronamerno ili kao nacionalno izdajstvo. A zamislimo da živimo kao Jevreji preseljeni u vavilonsko ropstvo, i da slušamo laskava obećanja 26 lažnih proroka da je došao čas našeg oslobođenja. A onda dolazi pravi prorok Božji i govori nam sledeće: "Savijte vrat svoj pod jaram cara vavilonskog i služite njemu i narodu njegovom, pa ćete ostati živi. Zašto da poginete ti i narod tvoj od mača i od gladi i od pomora, kako reče Gospod za narod koji ne bi služio caru vavilonskom? Ne slušajte, dakle, šta govore proroci koji vam kažu i vele: Nećete služiti caru vavilonskom, jer vam oni prorokuju laž. ... I tražite dobro gradu, u koji vas preselih, i molite se za nj Gospodu, jer u dobru njegovom biće vama dobro." (Jeremija 27:12-14; 29,7) Oni koji su poslušali glas lažnih proroka i ustali protiv vavilonskog cara, izginuli su, a koji su poslušali proroka i molili se za cara, živeli su. Koliko puta je naš narod poslušao laskave pozive svojih lažnih proroka u vidu političara, narodnih vođa i patrijaraha i zato strašno posle zažalio? “Proroci tvoji prorokovaše ti laž i bezumlje, i ne otkrivaše bezakonja tvojega da bi odvratili ropstvo tvoje, nego ti kazivaše utvare lažne i koje će te prognati.” (Plač Jeremijin 2,14) "Branićemo svoju čast i dostojanstvo a prvo treba iz vlastitih redova očistiti" 27 Da su naši iz sopstvenih redova uklonili sve one koji su činli zločine nad pripadnicima druge nacije, ne bi druga nacija osećala odgovornost da se sveti, uzimajući u svoje ruke ono što je naša odgovornost. Našom ravnodušnošću prema zlu u sopstvenim redovima smo pokazali da je naša borba protiv tuđeg zla licemerana i da od neprijatelja ni u čemu nismo gori. Kako nismo sami kažnjavali svoje zločince, druga strana je krenula u odbazde da to sama učini. * * * KRITIKA PLEMENSKE SVESTI BALKANSKOG ČOVEKA Za vreme rata devedesetih, mnogi zločini nad civilnim stanovništvom i nad zarobljenim vojnicima učinjeni su u ime srpskog naroda, dakle, u moje i u tvoje ime. Ti zločini ne samo da nisu sprečavani od strane srpskih vlasti, niti su njihovi vinovnici pozivani na odgovornost, već su često činjeni po nalogu našeg političkog rukovodstva u Republici Srpskoj. Kada su odgovorni za te zločine konačno izašli na međunarodni sud pravde i kada su proglašeni krivima, našao se priličan broj pripadnika našeg naroda koji te presude nije hteo da prizna kao pravedne. 28 Iako je haški tužilac Serž Bramerc izjavio povodom presude Radovanu Karadžiću za zločine u Bosni: "Karadžićeva krivica je njegova lična, a ne srpskog naroda!" znatan deo našeg naroda, iako nije učestvovao u ratu devedesetih, osetio se lično prozvanim izrečenom kaznom, pa je kao i u ranijim slučajevima tako i sada ustao u odbranu haškog osuđenika. Odmah smo u štampi, povodom presude Radovanu Karadžiću, videli izraze protesta protiv njegove presude kao nepravedne. Kako je moguće da posle više od dve decenije od pomenutih zločina, priličan deo javnog mnjenja našeg naroda, i dalje staje u odbranu ratnih zločinaca, proglašavajući ih nacionalnim junacima, iako je njihova odgovornost za zločine neosporno utvrđena?! Primeri streljanja zarobljenika, koji su još bili deca, prikazivani su na TV-u i na internet medijima, pa opet, pitanje odgovornosti, u javnom mnjenju našeg naroda, kao da ne postoji. Saosećanje sa osuđenim ratnim zločincima podseća nas na činjenicu da ti zločini ne bi ni mogli biti učinjeni da još tada nisu nailazili na prećutno odobravanje našeg javnog mnjenja. Zato to isto javno mnjenje, posle više od dve decenije od učinjenih zločina, i dalje svoje nacionalne zločince predstavlja kao nacionalne junake. 29 Kako je to moguće da masovno činjeni zločini, i dalje ostaju bez osude? Zar pljačka, silovanje i ubistvo, nisu gresi u svesti naroda koji sebe naziva hrišćanskim narodom?! Po Svetom pismu, naše načelo jeste ljubav prema neprijatelju, krotost i poniznost i prema nepravednima, dok ako ljubimo samo one koji nas ljube, po Isusovim rečima, mi se ne razlikujemo od neznabožaca. Ili su haški osuđenici svoje zločine činili u ime naše nacije bez naše dozvole, jer mi smo hrišćanski narod, a ne neznabožački, ili su svoje zločine činili zaista ispravno u naše ime, ali u tom slučaju, naše pozivanje na Isusa Hrista i Jevanđelje, jeste lažno i licemerno, jer mi nismo hrišćanski narod, već neznabožački, koji ljubi samo onoga ko njega ljubi, a ne i svoje neprijatelje. Sveto pismo zastupa apsolutne moralne vrednosti: "Ne gledajte ko je ko kad sudite, nego pravedan sud sudite." (Jovan 7, 24) Krađa i ubistvo kao gresi jesu loši sami po sebi, bez obzira prema kome su ispoljeni. Ta biblijska načela pravde i poštovanja svakog čoveka izvukla su civilizaciju Zapada iz tame srednjeg veka: "Univerzalistički egalitarizam, od kojeg su potekli ideali slobode i kolektivni život u solidarnosti, autonomno vođenje života i emancipacija, individualna moralnost 30 savesti, ljudska prava i demokratija, jesu direktno nasleđe Judejske etike pravde i Hrišćanske etike ljubavi. ... Do danas, ne postoji alternativa tome." (Jirgen Habermas) Zahvaljujući biblijskim vrednostima, zapadne zemlje su ostvarile takav nivo sloboda i zaštite prava, da su postale veći izvor građanske sigurnosti različitih imigranata nego što je oni imaju u njihovim otadžbinama. Da strana intervencija nije donela mir i pravo na Balkan devedesetih, ovde bi još uvek besneo građanski rat. No, pogledajmo kakvi su naši izvorni moralni principi. Pljačkanje pripadnika druge vere je čak bilo legalizovano crnogorskim zakonicima sve do 1855. godine kada je zabranjeno jer je Crna Gora morala da dobije međunarodno priznanje svoje državnosti. Vasojevički Zakon iz 1830. godine je tvrdio u 9. tački: "Ko tursko ukrade, da mu je alal (blagosloveno)." Englez Robert Liton, koji je 1861. godine objavio zbirku srpskih narodnih pesama na engleskom jeziku, opisuje karakter naše epike rečima koje zapravo predstavljaju opis plemenske svesti: "Tužno je posmatrati demoralizaciju naroda u njegovoj poeziji. Ona uzdiže u nebo kao opštu vrlinu izdaju prema zajedničkom neprijatelju; pogrešno shvata da je podvala strategija, laganje finoća, surovost odlikovanje, i 31 dopušta u karakteru jednog heroja svaki drugi greh sem greha fizičkog kukavičluka." (V.D. Karakterologija Jugoslovena, str. 546) Dakle, apsolutni kriterijumi dobra i zla kod nas ne postoje već nam se nameću od spolja kao atak na naše prirodno stanje stvari. Na pitanje “Šta je za vas zlo?” poglavica afričkog plemena odgovara: “Zlo je kada nas susedno pleme napadne i opljačka!” A na pitanje “Šta je za vas dobro?” on odgovara: “Kada to isto mi uradimo njima!” I kod nas, važnije je za koga si, nego kakav si. Nije važnije pitanje da li si pokrao ili ubio, od toga koga si pokrao ili ubio. Temelj odricanja od apsolutnih moralnih vrednosti jeste nepobeđeno ropstvo sopstvenoj ponositosti i sujeti. Kako je zbog svoje sujete zavisna od toga šta će drugi o njoj da misli, sujetna osoba je sklona da žrtvuje načela poštenja i pravičnosti da bi zadržala odobravanje zajednice. Ako pođemo od poznatog prepisivanja na ispitima, pa preko rođačkih veza, stići ćemo do zločina protiv čovečnosti učinjenih u ime vere i nacije. Dok prepisivanje na času ima pokriće pred savešću prijatelja, zločini učinjeni u ime vere i nacije imaju pokriće pred savešću čitave zajednice. Izopačava se predstava o pravom prijateljstvu i pravičnosti, pa onaj ko odbija da saučestvuje u nepravdi biva proglašen izdajicom, a strah od takvog etiketiranja 32 ne može da podnese onaj ko se pokorava svojoj sujeti. Posledice takvog načina razmišljanja su katastrofalne. Onaj ko ne podražava kultni odnos prema zajednici, ko radi njega nije spreman da žrtvuje načela poštenja i pravednosti, proglašava se izdajnikom i neprijateljem, a onaj ko se bori za kult zajednice, proglasiće se i herojem pa makar bio i ubica. Takav odnos iskrivljuje i predstavu o prijateljstvu pa se osoba koja neće pomoći u prepisivanju proglašava da ona “nije prijatelj”, te da je svojevrstan izdajnik “prijateljstva”. Svest o ličnoj odgovornosti ne postoji, već su za sve krivi “oni drugi”. Kult pruža izgovor za svako zlo koje se čini u njegovo ime, jer su “plemenski ciljevi sveti”. Naravno, plemenski ciljevi mogu biti klasni, partijski, nacionalni, verski, ili neki drugi, ali uvek uvijeni u formu trenutno aktuelne ideologije. Ne gleda se kakav si, već za koga si. Pogrešno je misliti da takva solidarnost u grehu lažnog prijateljstva rezultuje dobrim međusobnim odnosima i jedinstvom naroda. U ime uskogrudih stranačkih, verskih i nacionalnih ciljeva lako se druga osoba, ma kako u svom pozivu sposobna bila i u svom moralu ispravna, proglašava neprijateljem i diskvalifikuje sa svoje pozicije. Umesto da vladaju sposobnost, vrednoća i poštenje, vladaju nesposobnost, neradništvo i ideološka podobnost. Rezultat je međusobno nepoverenje, jer mi ipak dobro znamo kakvi smo i na šta 33 smo sve spremni, upravo zbog odsustva apsolutnih moralnih vrednosti. Samo 11,6% ispitanika u Srbiji smatra da se u većinu ljudi u Srbiji može imati poverenje, dok 86,2% ispitanika smatra da u Srbiji treba imati "oči i na leđima" (EVS 2008). U Francuskoj 22,2% ispitanika veruju u druge ljude. Međusobno poverenje je u srazmeri sa prosvećujućim delovanjem reformacije od XVI do XIX veka, pa u Nemačkoj koja je na severu pod uticajem protestantske tradicije, a na jugu pod uticajem katoličanstva, 34,8% ispitanika smatra da može imati poverenje u druge ljude. Amerikanci su danas oko 46.5% stanovništva protestanti po svom verskom opredeljenju, a statistika otkriva da njih 45% ima poverenje u druge. U zemljama sa izrazito protestantskom tradicijom poverenje je drastično veće: u Norveškoj 59,8%, dok u Danskoj, Finskoj i Švedskoj preko 60% ispitanika smatra da u druge ljude može imati poverenje. Očito, neophodna nam je duboka reforma mentaliteta, koja počinje sa preuzimanjem sopstvene odgovornosti za svoje postupke i pobeđivanjem sujete koja je prepreka pravičnom prosuđivanju. |
