smotani
subota, 11.02.2012.
Snježna šetnja...
|
Prema najavama, snijeg je novim slojem zabijelio i moj, beli Zagreb, grad... Još jučer ujutro pokazao je da će prognoze biti točne... ne malo sam se iznenadio kada sam vidio auto prekriven novim slojem predivnih bijelih pahulja.... čišćenje i dolazak u kafić na jutarnju kavu protekao je u ustaljenom ritmu.... ali, ne i jutarnja kava... kako već neko vrijeme moja nestašna kosa, narasla koji centimetar, stvara loknice, svako jutro imam rat .... namoči, počešljaj, probam s gelom – ma ništa ne pomaže... loknice, svojeglave kao i ja, imaju svoj jutarnji ples... odgađam frizera dok popusti malo ova sparina jer nemam običaj nositi kapu pa nek me bar kosa grije... kad, dođem na kavu... ove moje aždaje već piju i smijulje se.... dolazi konobarica, donosi moju kavu i... lončić s toplom vodom... pogledam ju  ... pa ne bum tak rano počel piti.... čaj... smijulji se i ona... pogledam cure...a one, svaka s jednim tzv „toplim viklerom“ u ruci.... da popravim frizuru.. dakle, neopisiv je taj osjećaj kad jutro započnete sa takvim smijehom.... naravno, odlučio sam frizerki bez obzira na zimu....pa ne budu one vežbale na mojoj kosi... ne, ne pitajte me kak sam se osećal, tak ćelav, kad sam navečer išao doma brrrr... ali, bila je radost jutros se probuditi i ne vidjeti one rogove koji su mi se svako jutro smijuljili.... Ujutro sam malo pomogao susedu čistiti oko ulaza, došao se presvući i prema planu, krenuo kumici.. snijeg nije prestajao padati pa sam pomislio da je možda odustala od šetnje... nazvao sam ju, tek toliko da provjerim, da se znam obući dva tri puta ili samo jednom  ..... zapravo, i nije bilo prehladno -8 ...ali, puhao je vjetar pa je zima malo brže putovala.... „kume, a tebi se nejde?“ glasilo je njeno protupitanje u kojem sam osjetio malo tuge.... ma ne, ne... samo sam pitao da li si promijenila plan u nešto drugo? Odgovor, veselog glasa, bio je jednostavan.... „obuci se dobro, idemo prema planu“...i ne, nisam ju pitao kud idemo...pa saznat ću....Dok sam ja očistio auto i doputovao, kavica je bila kuhana... a ja ko mali medo natovaren ogromnom kutijom i velikom vrećom... koje iznenađenje u njenim očima... čak joj ni sadržaj vreće nije bio zanimljiv već veeeelika kutija sa velikom mašnicom ( pazi ovo..“velika mašnica“ ovo samo ja mogu provaliti) .... i, kad sam je izljubio (i za sve vas), povukao za uši ... znatiželjne okice su samo vrludale.... a u kutiji... nova stolica za radni stol.... Kumovi su kupili novi stol prije nekog vremena i shvatili da djetetu treba i nova stolica... pa sam, kako bi spojio ugodno s korisnim, ponudio se.... naravno, morali smo prvo složiti stolicu.... kad sam ju složio, nasmijali smo se do suza.... proba ju ona podignuti.... ide, proba ju spustiti... nejde.... pa kak?? Kumeee, ovo niš ne valja  ... sjednem ja... probam... radi... OK.. zaključili smo, prelagana je... i, kad smo podesili visinu prema stolu, zavalila se ko grofica...a ono, naslon... hooop... prati njezine pokrete i leđa.. kumeeee... ovo je ko svemirski brod... dobro, pa nije ni čudo.. ipak sam ja mali svemirac... bitno da je dobra... zaboravila je ona na vreću...i, sprema se za našu šetnju...a ja, pomalo začuđen da je „previdjela“ moj drugi paket pitam ju dal bi nešto probala na prvi sloj odjeće... okece su opet proradile i kao da se sada sjetila druge vreće  .... probala je hlače i jaknu za sanjkanje ( doduše, rekli su da su skijanje..ali, ona se rađe sanjka) .. dakle, ne da sam pogodio... nego kao da sam dao šivati  ... iskreno, opet mi je zrasla... mislil sam kak bu joj malo preveliko...a ono, taman na deblju trenirku.... krećemo van...a ona....aaa ček, ček.... mamiceeee daj mi, molim te, vrećicuuuu... kuma se ustrčala, ja gledam kakvu vrećicu...a mala, sva ponosna... „mamica mi je jučer kupila kruh... možemo ići na Bundek nahraniti patkice i labudove?“ pogledao sam ju... ma naravno da možemo... i tako sam u sebi već prelomio susret sa Bundekom na način kako sam ga htio upoznati... ostaje prilika, na taj način, istražiti ga....  I, krenuli smo... parkirali na povećoj gomili snijega i ostali ugodno iznenađeni... mala ralica je pročistila puteve ...  aliii .... mi bi prtili po snijegu... no, nismo se dali smesti... čim se ukazala prilika, skrenuli smo u netaknuti dio gdje smo ko pravi propadali u snijeg, vukli noge i uživali u škripi snijega... njeno stalno „naređivanje“... slušaj ga kako škripi...a tek onaj osjećaj pod nogama.. predivan je....  Pogled na jezero nije nimalo obećavajući... samo onaj mali dio gdje su se svi stanovnici stisnuli radi topline nije zaleđen...   Prošetali smo do druge strane jezera, a kumica je potrčala niz „plažu“ prema jezeru... kad smo došli, odokativno blizu, jer, ni sam nisam kužio gdje počinje led odnosno jezero, pažljivo sam hodao naprijed... ako ko treba upasti i propasti kroz led neka to budem ja... dio kruha sam razbacao prema patkicama i pokojem labudu u jezeru,   a ostalim dijelom je kumica hranila labudove koji su rado prišli do nje... ipak je klopa u pitanu i nema straha... ona je doduše bila malo oprezna... ali, kad su ljepotani ispustili neke zvukove kao da nešto govore, opustila se i počela s njima razgovarati... smješkao sam sa strane i uživao u tom predivnom prizoru... ako vam kažem da sam preko 70 slika napravio sam tih desetak minuta... sve vam je jasno....        Nakon što smo podijelili papicu, krenuli smo polako natrag... šetnja je trajala skoro sat vremena i potrajala bi i duže...ali, bojao sam se za nju jer je vjetrić poprilično puhao a snijeg, niti jednog trenutka, nije posustao....  Nakon ručka uputio sam se doma....ceste su sasvim ok... snijeg neprestano pada ali voziti po gradu nije problem ( barem ovaj dio di sam ja išao)....no, kada sam ugledao ispred sebe „zimsku službu“ kako ulazi u moj kvart... pobojao sam se..a kaj me tu sad čeka? Pa ujutro je bilo ok? No... nema straha... i kvart je pod kontrolom..dečki odrađuju svoje redovne ture da nas ne zamete a trenutno vidi se i asfalt ( ovo su snimke od oko tri popodne)  .... no, nisam mogao odoliti... morao sam još malo prošetati po nasipu, još malo progacati po snijegu...     sada sam trebao biti u Samoboru, na početku maškara i Hladnom pivu... ma ne, ne pravom... već koncertu HP .. ali, ekipa je odlučila da ih "muči" snijeg...  ali, to nije razlog da si ja ne zapjevam Još jednom, hvala na čestitkama za kumicu  sve su izručene  |
- 20:15 - Komentari (38) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||