smotani
nedjelja, 01.01.2012.
novi početak.. :)
Prošao je još jedan vikend ... drugačiji od ostalih. Tek vikend nam je dat da dostojanstveno ispratimo Staru ali sa novim i svjetlijim nadanjima dočekamo Novu... istina, malo je to vremena za toliko kompleksan zadatak... no, nastojali smo ga obaviti na obostrano zadovoljstvo – da se Stara ne ljuti kako smo ju lako odbacili a Novoj da pripremimo teren za svakojake najave, nadanja, očekivanja....  Kako sam već svoje kulinarske zadatke u vidu sarme proslijedio kod „mame“ u čijoj smo hiži pripremali doček, mislio sam da su moji zadaci time završeni...i, lijepo lagano, pijem subotnju kavicu..kad...zvr... zvr.... znaš, ipak će još doći i „mala i njeni“, „opićena“.... kad je počela nabrajati malo mi se zavrtilo u glavi  .... jel bu dosta klope? E pa, zato te i zovem... daj skokni u svoju mesnicu i zemi još malo odojka.... oni buju isto nekaj donjeli, ali, za svaki slučaj.... nikad nisam znao procijeniti što je to „malo“ pa sam se lepo zaputil u Novi Zagreb ( je, baš mi je bila usput mesnica) zel pol odojka (11 kg za polovicom glave) i nek si sad ona misli kaj bu s njim  ... tateka je poslala po piće i još neke sitnice... nevjerojatna je, sam da ne bi falilo...a na kraju, slutio sam, svi ćemo doma nositi klopu ( dobro, ni to nije loše, ne moram brinuti kaj bum jel)... i tako, u rano popodne, donesem ja njoj te rekvizite, odmah me zaposli da pripremim za peć, navuče mi šircl....i, ostal sam u kuhinji do predvečerja... doduše, često mi je tatek delal društvo i polako smo počeli tamaniti velikog Jegermajstora (1,75 litra...grrr, sreća da ima pumpicu, pa nemrem s tim ciljat u čašu) .... i dok se odojak lepo pekel, naravno, zalevali smo mi i njega, izvana, tatek pripremal neku svoju salatu sa svim i svačim, nas smo si dvojca i popevali, i malo splahnjevali grlo, "mama" je imala druge pripreme i ponekad nas počastila pokojom dobrom pjesmom..... znao sam da bu naporno kad smo već u pet bacili ples na terasi.... prerano...prerano! oko šest je počeo dolaziti ostatak društva.... svaki sa pokojom zdjelom punom nečega... sad smo se mi muški, đentlmenski, povukli iz kuhinje da im ne smetamo... imaju one kaj sad delati.... i prešli smo na terasu ( zatvorenu u zimi) i polako nastavili nabijati kondiciju u svakom pogledu, a najviše u zezanciji..... do osam su tu, polako, nastale velike gužve... spojeni dnevni boravak sa terasom zamalo nam je bio...premali... uz smijeh, šalu, pjesmu i ples, uz predivno druženje, bacili smo malo oko i na večernji program...jer, rekao sam, volio bih pogledati ples sa zvijezdama... na kraju, ispostavilo se da smo do ponoći uživali uz program.... prvo je ženski dio inzistirao na osmom katu i pričama o Tonki i Selmi i pjesmama koje i danas rado slušamo.... onda sam se ja navukao na ples....ali, ne samo gledajući... pao je i prvi plesni performans a inspiraciju mi je, ovaj puta, dao nenadmašni Gobac....no, pojavom Merlinke mislim da su stvari ošle u „krivom“ smjeru... inspiracija kao da je izbijala na svakom koraku i nije nam trebalo puno za neki novi performans.... u svakoj kratkoj, ali nadasve potrebnoj pauzici, osim pića ubacili smo u sebe i nešto ića... malo po malo.... ali, počelo se taložiti.... pogledali smo malo i Škoru ali i sve više sami započinjali svoj program.... dakle, moram priznati, svi smo bili nekako..... a blentavi, kakvi bi bili... nakon ponoći, međusobnog čestitanja, par kratkih sms čestitiki, krenulo je ludilo koje je potrajalo do prve jutarnje kave kada su mamini „klinci“ došli sa dočeka od prijatelja.... kavica s njima..... i lagani doručak.... pokušao sam u jednom trenutku pitati kad je fajrunt.... mislim da sam, kao i uvijek, ostao usamljen i neshvaćen..... lagani razgovori, pokoja pjesma.... sve do prijenosa koncerta iz Beća....a onda, svako je zauzeo najbolju poziciju....ja onu na podu sa namjerom malo ubiti oko...ali, namjera je bila totalno neprihvatljiva... jer, predivno je bilo zaplesati valček na terasi koju smo malo otvorili da uđe kisika...... no, najljepši trenutak koji će mi ostati u sjećanju, bio je kraj koncerta, na lijepom plavom Dunavu i mi svi, na livadici.... jer, nije bilo mjesta za pothvat na terasi.... u pokušaju izvođenja "osmice".... nemam pojma kome je to palo na pamet...ali, mislim da smo zaslužili barem četvorku.... ok, pokoji krivi korak dodao se malom umoru, ali osmjeh i zadovoljstvo bili su neumorni....Tek sam oko pola četiri, popodne dakako, došao doma....i, naravno, sa punom torbom klope - mislim da sam ovaj tjedan miran.. no, koliko god umoran, pospan, toliko sam i ispunjen i zadovoljan, ali i toliko pojačanog adrenalina je u meni da mi ništa nije pomoglo ubiti oko.... pa ne treba se siliti.... duga je noć....  Ako se po jutru dan poznaje, po prvom danu Nova godina...onda, nesumnjivo, ova će biti ispunjena smijehom, druženjima, plesom, posebnom toplinom..... i, nastojat ćemo da nam doista takva i bude.... jer ova doza unutarnje energije koja je potrošena stvorila je predivnu zalihu dobrog raspoloženja... čak do slijedećeg vikenda kada slijedi jedan jubilarni rođendan.... samo, ipak, nadam se da ne bu fešta od dva dana.....  A kako još nisam našao Novogodišnji nastup dragog Davora poslužio sam se njegovim plesom u „kojem se puno trči“ iz takmičarskog dijela sezone u kojoj je nastupao...i, ne, ne mogu a ne prisjetiti se drage Milke Babović koja nas je, kao vremeplovom, vodila kroz prethodne sezone... eto, tako ću valda i ja za koju godinu sve čitati...previše zapisujem...  |
- 21:05 - Komentari (29) - Isprintaj - #
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||