smotani
srijeda, 01.12.2010.
Tužibaba... ;)
|
Strka, zbrka, ludnica, divljina.... eh, ne znam koje bi sve epitete i blagoglagoljive izraze upotrijebio za dane koje živim... No, one mračnije stavit ćemo sa strane ...i tako dolazi vrijeme kada ću provesti ko Vuk samotnjak sa svojim mislima nebrojene sate pa ću imati o čemu razgovarati sa Kikijem, Oblakom, Smotanim, S... ajme, kad se to društvo okupi pa krene rasprava..... Nikak mi nije jasno kako je jedna od penzionerki uspjela složiti oproštaj u sred tjedna – kako rekoše moje cure – nit se moš najest, nit napit jer... valja još radit... kako god, ispratili smo i drugu kolegicu u zasluženu joj mirovinu.... nisam mogao odoliti a da i njoj ne prikupim sve slike koje imam – neke sam skenirao ( da, da – još su papirnatog izdanja), neke sa diska – složio mali filmić..... i poželio joj da što manje ga gleda jer noćne more bit će neizbježne. Otišla je i druga buduća rodilja na ostatak godišnjeg i... odbrojavanje – Bože, kako je ovo vrijeme proletilo..... neka, neka podmlatka a ko bu delal i tak uskoro ne bu ni važno ... naglo postajemo sve rjeđi, sve nas je manje – kao da je selekcija već počela... još me malo proganjaju suze kolegice koja će na porodiljni – ko zna da li i kud ću se vratiti? Ko će me dočekati? Ko će ostati? Ala, ala... ne dam takvim mislima mjesta! Svi ćemo te dočekati! Nije bitno gdje – bitno je da ostanemo uvijek ono što i jesmo – prijatelji! Uvijek moram filozofirati.... Hitan telefonski poziv vratio me u tempo kojem sam dao malo odmora.... eh...dok smo se sporazumjeli..ali, jesmo – nisam htio napraviti strku i pokušao sam sam odraditi izvanredni zadatak.... kako u pravilu, kad pišem neki dopis, analizu, obrazloženje ( od kojih mi je već pomalo i čir na prstu izraso) ne gledam u ekran već u papire oko sebe s kojih «prepisujem», vučem podatke i sl. tako sam lijepo....tipkao, tipkao, tipkao...i, kada sam trebao ubaciti tablicu pogledam u ekran...jer, trebam se namjestiti (ma ne ja...nego ona crtica)... a ono.... mrak .... nema ničega .... gledam u nevjerici... pomisao da je možda samo ekran riknuo kratkog je daha – pogledao sam kantu...i tamo ne gori lampica – palim, gasim,.... tajac – nije meni što je riknula kanta ali di su moje velike misli?? Ko bu to sad ponovil? Pa nisam ja bure bez dna za ta, pomalo iscrpljujuća, obrazloženja i odgovore na pitanja kojima ne da ne vidim smisao ... nego... nemaju smisla ! ( dobro, to je moje osobno mišljenje... ne treba ga uopće apsolvirati) ..  u tom trenutku u sobu ulazi «mama» - kaj ti je? Ti dobro? Aloooo!!! Vjerojatno sam izgledao grozno kad ju je panika ćopila...ali, osjećao sam se još gore.... ukratko sam joj objasnio kaj je bilo... brzo me preselila za svoj komp – nastavi.... ma kaj da nastavim??? Pa nema ničega!!!! Pa ispočetka..ajde, ja bum ti pomogla.... a kaj buš mi pomogla? Pa gledat ću u ekran i javiti ti ak se ugasi... pa ja bum poludil ... naravno nakon smijeha primio sam se posla i..... gototo...ali, slijedi sada drugi, puno simpatičniji dio....zovem informatičare.....bok, riknula mi kanta.... Bok, kako riknula? Kaj joj je? Paaa.... riknula – nema ničega.... mrtva je... aha.. daj probaj sve ištekati i opet uštekati... gle stari, znam ja za onu čuvenu informatičarsku – kad upališ bolje radi – ali, nije to moj slučaj.... dobro, znam da nisi informatičar, ali, valjda znaš sve ištekati i ponovo uštekati? Nije to niš strašnoga! Oho...sad bumo se i vređali...gle, kad sam to rekao mislio sam – ne pomaže, probao sam ... kanta i dalje...nana.... aha... a jesi probao malo duže držati gumb... ajde, bum i to probal..... držim ja, držim... a on će---i? Kaj i? Da pustim? Pa jel proradilo? E pa nije..... a onda ne znam kaj joj je... .dobro...ne znaš..a kaj bum ja? Kak kaj buš ti? Pa kaj bum ja – nemrem do podatka, nemam na čemu raditi, izvještaji, analize, prilozi (ne, ne oni dobrovoljni) i nalozi... a kaj ja znam prijavi kvar... a kaj sam do sad radio? Nisam li upravo to učinio? A ne... napiši mail na šefa, on će te onda zvati......... dok sam prstima prolazio po kosi osjetio sam da sjedim a i da postajem ćelaviji.... ok...smiri se smotani..... odem na mail od kolegice, napišem mail gospodi, objasnim situejšn, naglasim da bi mi komp trebao jer eto, u nezgodnoj smo fazi, kraj mjeseca, godine, službe ko zna čega li ne.... nakon nekog vremena javi se informatičarski šef.... .naravno, naravno da sam opet sve ištekavao, uštekavao....... hm... a kaj bumo sad? A kaj ja znam – znam da mi kanta treba, da su mi neophodni podaci na disku i to...jučer..jer, badave mi ova višetjedna ostajanja, uzalud mi trud ...trubači.... da... gle, imamo problem – nemamo rezervnu kantu, ne smijemo nikakve troškove stvarati, ukratko... ne znam kaj bumo....ok... može li mi neko skinuti podatke s diska ? barem to... .a sve što se tiče programa i ostalog budu cure... pa znaš... ne znam... pa em ti informatičara koji to ne zna.... ma, ima, ima kolega koji zna – ali, kako on može biti bolji.... OK... prijavak podnio...Smotani... ja sam tu a vi .... I sad, ne znaš – pravit se blesav...i čekati ili...? ako čekam dobil bum po prstima...a opet, odradio sam sve po protokolu... prijavim još stvar neposredno nadređenom....jesi javio lumenima? Jesam! OK.... svoje si napravio...ali...nema ali dosta je anarhije i svojeglavosti! Pogledao sam sa čuđenjem ... kaj sam sad krivo? Ma ne, ne ti! Oni .... do jučer smo se nabacivali «kantama» sad nema rezervnih dijelova, nema kanti...pa di su? Aha... Vrijeme izvještaja... šaljem sa tuđeg maila obavijest – nema do daljnjeg – računalo u kvaru... joj, joj...kad je lavina krenula ..a samo sam slušao instrukcije neposrednog..... uglavnom, završio je dan, ošo ja doma bez (puno) prekovremenog .. jer, nemrem nastavit di sam stao...a kanta – već je na servisu..... zanimljivo.... sutra bude i popravljena ili bar podaci predinstani.... super... no, nisam prošo lišo.... oko šest..uživam ja u dome svome ( ne znam kad sam zadnji put u to vrijeme bio doma)... a ono zvr zvr... informatičar.... pa nisi morao tužakati, sredili bi to? Ja? Tužakao? Pa jesi rekao da prijavim dalje, da nemreš niš? Pa nisam znao da je to baš tak hitno... super, ja ostajem svaki dan do sedam pol osam jer me doma niko ne čeka? Gle, ne čeka me...ali, ne bu me nikad ni čekao ako ću ...ma, kome se ja opravdavam.... . ja sam samo reko – nema računala, nema rada – nisam ja taj koji nas je automatiziro... ja i tak više volim olovku i papir, volim nalivpero, volim osjetiti slova – što na žalost činim samo sa svojim dnevnikom......  Izgleda da ću od danas imati i novi nadimak...tužibaba – e da sam bar tužideda...a ovak.... No, kak ide ona poznata... svako zlo za neko dobro.. e pa dobro je bilo da sam došo doma na vrijeme, nakon preko mjesec dana, da sam malo i «odmorio» ... a sutra.... a opet po starom..... ali, već vidim rep onom bajnom petkovdanu... kad prije? No, kakve planove imam za subotu – baš mu se veselim... baš, baš....  I nisam mogao odoliti i ovoj Tošinoj..... |
- 21:00 - Komentari (43) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||